Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
You don’t know how to ease my pain
You don’t know what the sound is, darlin’?
It’s the sound of my tears falling
Or is it the rain?
Svakome naiđe trenutak kada pusti suzu…
U stvari, o ovoj pesmi nema mnogo šta pametno da se kaže — sva je u recikliranju navedenih stihova. Ona je samo podloga za majstorski urađen video.
Prijatelji mi često govore da “imam nos” da namirišem dobru grupu za koju još niko nije čuo. Kao da sam neki sommelier za muziku što je, priznaćete, redak dar. Ali taj dar kod nas ništa ne vredi. Da nije tako, odavno bih živeo na toplim morima, negde gde drnda reggae po celi dan.
Moja “otkrića” obično završe u nekom ćošku ili u nekoj od priča na blogu. 
Zgodan dasa, aktuelna manekenka, idilična plaža i milozvučna pesma kao podloga. Nije ni čudo što se celi svet primio na virtuelnu ljubavnu priču. Već sam o tome ovde pisao, mada u drugom kontekstu.
A gledali smo i drugi video.
Muzičari vole da se oduže svojim uzorima. Obrade nešto iz njihovog opusa ili u svoj autorski rad ubace neku prepoznatljivu zvrčku kao jasnu asocijaciju na njihov rad.
Da nije toga, ovu pesmu nikada ne bismo slušali. Barem ne u ovoj verziji.
Sve aktere današnje priče, u nekim drugim ulogama, već smo pominjali na ovim stranicama.
I, samo da znate, o ovome Wikipedia ništa ne zna. 
Juče sam posetio Vuleta, prijatelja sa kojim mnogo toga delim. Za razliku od mene, on je relativno mlad i svež penzioner. Dok me gleda, u njegovim očima još uvek ima one iskre koja je oduvek bila prisutna – znatiželje i žudnje za novim se ne odriče.
U jednom trenutku počeli da premotavamo onu muziku koja je izgradila naše muzičke ukuse i do danas ostala kao temeljna vrednost.
Svako od nas je već odavno razvio odbrambene mehanizme kao odstupnicu od loših stvari koje nam se dešavaju u životu. Kao da možeš negde da pobegneš kada kola ti krenu nizbrdo. Većina naših reakcija je uglavnom nesvesna tako da borba sa ovakvim stanjem možde da bude neizvesna. I da dugo traje.
Ako je verovati psiholozima, sve pomenuto može da se prevaziđe. Ali posledice, svakako, ostaju.
Postoji opasnost da ću ovog puta biti protumačen banalno. S obzirom na predmet priče, spreman sam na taj rizik.
Ne, zaista: gde ćeš blesavije nego da čoveka kojeg do koske poštuješ kao kompozitora, tekstopisca, aranžera, producenta i izvođača savršene muzike – predstaviš tuđom numerom? A morao sam:
Savršeno. Weller je majstor u više ravni, a jedna od njih, ona koju baš retko upražnjava, jeste da ponekad javno izvodi tuđu muziku i izvlači iz nje nešto novo, pa makar to bila samo postignuta atmosfera. Ovaj primer je besprekoran.
Za vreme studentskih dana čitali smo sve i svašta. Vuki je jednom prilikom odnekud dovukao memoare Winstona Churchilla i bacio se na njih sa takvom strašću da sam se pitao radi li išta drugo. Jer, knjige su bile obimne, od onih koje podsećaju na debele enciklopedije. Ta njegova avantura je trajala mesecima, ali to nije ništa. Moje petljanje sa radovima Franka Zappe je trajala decenijama, u ušima su mi zvonile desetine njegovih albuma, sve do trenutka kada sam primetio da se moja arhiva njegovih radova zaustavila na broju 99.
Tada sam odustao. 
Ova priča, pak, nije lažna. Niti ima ičega lažnog u ovoj muzici. Naprotiv.
Neću da vam pričam mnogo o Toddu Rundgrenu. Mislim – neću danas, jer mi se ne da. A daleko bilo da o tom genijalnom muzičaru nema šta da se priča nadugačko i naširoko. Imate Google i Cevku za početak, pa potražite i nećete se pokajati. Danas za vas biram matičnu verziju pesme koju ste već slušali u ovoj rubrici. Tu ranije postavljenu interpretaciju, koja me je, što bi ono rekli, izbacila iz cipela, ponovo ćete slušati ovde.
Jeza, a? I treba. Pred ovakvom muzikom dozvoljeno je naježiti se. Znate kako ja ono velim: kraj muzike. Nema dalje. Hvala muzama, postoji mnogo krajeva muzike, pa ništa nije izgubljeno.