Pred kraj osamdesetih Jugoton je objavio album dueta The Judds. Onako, po inerciji, pokupio sam ga na slušanje misleći – ako mi se ne dopadne, zameniću ga za nešto drugo.
Nisam ga zamenio.
Tag: muzika za popodne
Crna ruža
Go dtuga Dia
suaimhneas da anam.
Roisin Dubh.°
Jedna stvar mi je slađa od svih: kada me neko, govoreći u nekom svom kontekstu koji meni ne mora da bude zanimljiv, podseti na nešto veoma drago, ali toliko davno da je pravo čudo da se uopšte sećam. Uz čestito upozorenje samom sebi da se u ta sećanja ponekad upliću i neke krive slike, pa se sećam pogrešno čvrsto misleći kako je to tačna slika (to je ono što psiholozi nazivaju “konfabulacija”), ovog puta mi je Čeda Fancy izazvao takvu sliku kada je nedavno okačio ovu numeru na fejZbuk.
Ah. Prva stvar grupe Thin Lizzy koju sam baš zavoleo.
Kula od slonovače
My friend lives in an ivory tower,
She’s protected from misery
She doesn’t worry, she’s got power,
She controls all she sees
Svi mi smo danas, na neki način, zatvoreni u sopstvenoj kuli od slonovače.
Biblijsko crna
Kada je pre neko veče Efi skrenuo pažnju fejZbučne bratije na ovu izvedbu legendarne pesme, za koju inače nisam znao, milion mi se stvari skupilo u jednu tačku. I nisam znao kako će se završiti, osim da odmah moram da napišem nešto o tome. Hteo sam da zahvatim sve odjednom. A ne može se sve odjednom. Bar ne kad je reč o ovakvoj muzici.
Predlažem vam pažljivo i skoncentrisano slušanje, a potom da se latite istraživačke misije u svim smerovima koji vode od ovoga. I nemojte se začuditi kada utvrdite da tih smerova ima mnogo. U međuvremenu ću vam dati par putokaza, da vam ubrzam prve korake u potrazi.
Auh, jebote. 
Kameni ekran
Italijanske canzone vazda su bile popularne na Balkanu. U jadranskom priobalju to je sasvim očekivano, jer su Italijani tokom vekova bili česti, zvani ili nezvani, gosti na teritoriji Croatie i Montenegra. U XX veku, njihove radio stanice lako su dobacivale do tada naše zajedničke obale, pa sam tokom letovanja najčešće njih slušao. Комшија i ja smo već nešto i pisali na tu temu.
Po principu spojenih sudova, vrludajući između bratskih republika, zavodljiva italijanska muzika se probila i do kontinentalnog dela. I to ne prvi put.
Kako istorija beleži, nekada važni gradovi i putevi Rimskog carstva nalazili su se na prostoru današnje Srbije – ne bi me iznenadilo da je njegov deo ugrađen i u naš arhetip.
Muzički dar
Ima tu neko vreme kako se gazda Valex potpuno prešaltovao na ploče. Njegovo objašnjenje nije samo kvalitet zvuka, već i zahtev koji pred slušaoca postavlja gramofon: ploča se sluša cela.
Svakako da dobre ploče imaju izrazitog favorita širokih narodnih masa, ali najbolje ploče imaju tajne favorite, pesme koje se vole upravo zato što su se čule kroz slušanje celine, jer su dobile šansu, jer su bile deo jedinstvenog osećanja ili su ga stvarale. Recimo, u slučaju albuma Led Zeppelin IV svi znaju za Stairway to Heaven ili Black Dog, ali tek poneko ume da poštuje hipnotičku snagu The Battle of Evermore ili način kojim When the Levee Breaks najavljuje stvari koje će nas tek obarati sa nogu.
Ploče su imale strukturnu logiku. Sastavljene od dve strane, A i B, obično su se sadržavale desetak pesama, gde su obično prve bile brže a kasnije sporije. Ovo je krajnje uopštena stvar, bilo je ploča i sa samo jednom ili sa čak desetak pesmom po strani. U standardnom stanju, razpoznavali smo pesme po mestu na strani, recimo A2 je druga pesma na prvoj strani. Ozbiljniji slušaoci su se obično kleli u B3, dok su šminkeri kupovali ploče isključivo zbog A1 – recimo na ploči Bio sam naivan crnogorskog pevača Daniela A1 je bila Džuli, a B3 je bila Ti Si Moja Sretna Zvijezda. Koje se sećate? 🙂
Eto, raspisao sam se o pločama, a zapravo sam krenuo da pričam o The Astonishing, novom albumu mog ljubljenog progresivnog Dream Theatera. Hajde da odmah čujemo ulazni singl sa albuma, pesmu The Gift of Music, pa ćemo da bistrimo detalje.
Kao deca
Britanska muzička scena je u očiglednoj krizi. Čak i one grupe koje slove za perjanice poslednjih godina ne mogu da se čestito sastave i izbace album vredan pažnje i pomnijeg slušanja. Već sam pominjao poslednje radove grupa Coldplay, Muse i još nekih koji su se poslednjih godina dobro obrukali.
Izgleda da još uvek ima nade.
Без иједне речи: један прави каубојац
Почиње од Куросаве и “Седам самураја” (не Скоја него с црно беле траке). Наставља се у Холивуду, где су били љубоморни на добру причу коју би они волели да је њихова… чекај, разбојници нападају село, самураји га бране… то би могло да се претвори у каубојац.
И претворили су га у “Седморицу величанствених“. Играле су све саме мрге тог времена – Чарли Бронсон, Јул Бринер, Стив МекКвин, Џејмс Коберн, Роберт Вон. Као сценаристе нису потписали Акиру Куросаву, Шинобуа Хашимотоа и Хидеа Огунија, ваљда из те љубоморе. А музика за филм… па, Димитриј Тјомкин је већ био доста потрошен, требало је нешто у складу са временом – да, инструментални рок, из пера неког Елмера Бернстина. Што је постало јако популарно, свирало се на све стране…
И ето нама и Индекса како то свирају. И тако, после индијанаца имамо и Јапанце каубоје, и то из Сарајева. Био је свет добро повезан и пре интернета.
Va Va Va Voom
Odavno sam počeo da izbegavam čitulje po novinama – u jednom trenutku postao sam svestan da poznajem sve više ljudi koje se nađu u njima.
A i nisam žena. One su više sklone da ih pregledaju 
Sultana
Ovu pesmu sam puštao kao zagrevanje u klubu u vreme kada sam pravio svoje prve DJ korake.
Podseća na rane snimke grupe Santana. Pa šta? 