Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Imam za vas jednu molbu: da biste čuli sledeću pesmu onako kako dolikuje, potrebno je da se potpuno opustite, po mogućnosti da vam niko ne smeta, tako da možete da se prepustite pesmu čije reči, vrlo verovatno, uopšte nećete razumeti. Osim u onoj ravni gde prestaje jezik.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Jesmo li imali neku stariju ovde? Čini mi se da nismo. Nije iz zaostavštine čuvenih kompozitora, već čisti narodnjak.
Doduše, vidno podmlađen.
There once was a note
Pure and easy
Playin’ so free, like a breath rippling by
Ne pamtim one feng šui krilatice kojima nedozrele osobe zagušuju društvene mreže; svoj deo tereta – Andrićeve “Znakove pored puta”, Mešinu “Tvrđavu” i Dučićevo “Blago cara Radovana” – apsolvirao sam u rano doba. Posle toga, prepustio sam da me oblikuje rock’n’roll u svim mogućim oblicima. Uživao sam u samoj muzici, a vremenom je do mene počela da dopire i ideja. Klackalo se to tako neko vreme između muzike i teksta, dok nisam došao u neke zrele godine, kad sam najzad stekao pravo da se opustim i prepustim talasima prostih utisaka. No, jedna od onih krilatica mi se javila nedavno, kad sam onaj period dremuckanja u udobnoj fotelji popunjavao slučajnim izborom muzike na Cevki, po sistemu “gde stignem”.
Nabodem, tako, ovu pesmu.
Čekaj bre malo! Pustim ponovo. I ponovo. Mislim da sam pustio i četvrti put.
I setim se one, ko zna čije, misli da je najmučniji onaj teret koji se lako trpi, a teže bude drugima oko tebe nego tebi – teret predrasude.
Don’t you wanna dance?
Say you wanna dance…(Dance)
Uh-huh
With somebody who loves me
Pre neki mesec pisali smo kako veliki majstori od šalala pesmice naprave nešto što izgleda poprilično ozbiljno. I eto ga opet! Doduše, vidi se da je David Byrne ovaj put primenio poprilično nonšalantniji pristup i od svega napravio dobro zezanje, ali nama to i dalje bolje zuči od originala 
Za par meseci biće tačno četrdeset pet godina od izlaska “Aqualunga” (1971), albuma koji nije samo promenio život i karijeru grupi Jethro Tull, već i velikom broju ljubitelja dobre muzike. Statistika pokazuje da se do sada prodao u više od sedam miliona primeraka.
I nastavlja da se prodaje nesmanjenim tempom.
Sedamdesete su za ambiciozne Tullovce, koji su već osetili internacionalni uspeh, počele turbulentno. Personalnim promenama. Po povratku sa američke turneje, basisata Glen Cornick biva otpušten. Zamenjuje ga Jeffrey Hammond – Hammond, školski drugar Iana Andersona. Gostujući klavijaturista John Evan, koji se fenomenalno uklopio u repertoar grupe na albumu Benefit (1970), postaje stalni član. A Anderson u glavi ima viziju neke vrste koncept albuma…
Odmor mi je započeo na čudan način – pesnicom u glavu. Srećom po mene, nije bila prava, već virtuelna. To mi nije mnogo pomoglo jer sam se našao zatečen – gledao sam u snimak za koji nisam verovao da uopšte postoji, na koji sam čekao dobrih ČETRDESET godina. Štipajući se za obraz da bih se uverio da ne sanjam prvo što sam u tom trenutku pomislio bilo je: Ima li još?
Izgleda da nema. 
Iz dosadašnjih tekstova lako se može zaključiti da Eric Clapton nije moj muzički Bog. Zbog muzičke škole bio sam okrenut crno belim dirkama pa je sasvim normalno da je u adolescentskom periodu moj Bog bio Keith Emerson. Tek nešto kasnije sam spoznao i neke druge muzičare koji su za klavijaturama bili malo manje virtouzi, ali su iz njih znali da izvuku neverovatne emocije.
Nastavite sa čitanjem… “Momci, može li ovo sa malo više ritma?”
Don’t cast away, don’t cast away
Don’t let them cast a role for you
Synthpop nije mrtav! Ne samo da su prvoborci kao The Human League, Depeche Mode i OMD živi i aktivni i dan danas, nego se na muzičkom nebu s vremena na vreme pojavljuju i nove zvezde ovog pravca.
Oh, noche tan larga,
sin vida que me envuelve
y me atrapa en un lamento,
un grito en silencio.
E, ako ste znatiželjni da čujete o čemu se u pesmi radi, naučite španski. Nije na odmet. Ili zaposlite prevodioca. 🙂
Naziv današnje numere “Que Voy a Hacer” bi, u mom slobodnom prevodu, glasio “А šta da radim”. Uostalom, tema je slična kao i u istoimenoj Štulićevoj pesmi. Atmosfera u njoj je savršena, pogodna je za slušanje posle ponoći i posle nekoliko ponavljanja dao sam se u potragu kako bih saznao nešto više o pevačici.
Gledajući nedeljnu listu novoobjavljenih albuma pokušavao sam među meni nepoznatim imenima da pronađem išta što bi me zanimalo. Na listama komentara i mini recenzija koje bi potencijalne slušaoce trebalo da navuku da kupe nepoznatu muziku, ali im ništa ne verujem. Sve je to lepo i pažljivo sročeno da probudi znatiželju ali, iz iskustva, najčešće se reklamira šećerna vodica za blago ispiranje ušiju.
Nisam taj kod koga ovakve stvari prolaze.
修羅の花
Novogodišnji blagdani su, barem meni, bili vrlo interesantni. Nagledao sam se dobrih filmova. Moj favorit je „The Hateful Eight“ Quentina Tarantina jer je bio praznik za oči. Tarantinove filmove možemo da volimo ili da ih mrzimo, ali ne možemo a da ne primetimo da se u mnogim detaljima razlikuju od uobičajene holivudske produkcije na koju smo se, uglavnom, navikli.
Jedan od specifičnosti je način na koji Tarantino koristi muziku u svojim filmovima.
Za razliku od većine soundtrackova koji se bez filmskih kadrova pretvore u dosadnu kulisu dok se rade sasvim desete stvari, oni iz Tarantinovih filmova mogu da funkcionišu i sami za sebe. To nam mnogo govori o režiserovom rafiniranom muzičkom ukusu i, dakako, naslušanosti. Mešanje muzičkih žanrova kod njega je sasvim uobičajena stvar, a ne nedostaje ni egzotike i eksperimenta.
