Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne znam šta je motivisalo Universal Records da ponovo objavi prvi album grupe Bram Tchaikovsky, ali je dobro što su to uradili. Da nisu, njihov album Strange Man, Changed Man (1979) ostao bi samo još jedan u nizu zaboravljenih remek-dela.
Ništa neobično kada su neshvaćeni genijalci u pitanju.
And these children that you spit on
As they try to change their worlds
Are immune to your consultations
They’re quite aware of what they’re going through
Tata! Ponedeljak ujutru posle nekog provoda, produženo spavanje iz kog me prenu zvonjava mobilnog. Moja petnaestogodišnja ćerka – gledam, 10:05, počeo joj je veliki odmor, nadam se da je sve u redu jer mi obično šalje poruke, pozivi su za nešto hitno ili ako treba neko duže objašnjenje. Tapnem zeleno dugmence na ekranu mobilnog sokoćala i čujem je kako plače. Panika, šta se desilo?!?! Tata, umro je Bouvi!!!
A sve je počelo jednog lepog letnjeg dana pre skoro 5 godina. Vraćali smo se iz vikendice, u kolima se vrteo CD s nekim mojim izborom Bouvijevih pesama… lista je došla do „Changes“, i dok sam uživao u pesmi postao sam svestan još jednog glasića koji se negde otpozadi probija kroz muziku. Digao sam pogled ka retrovizoru i video Teu koja se zanela pevajući – tek posle nekoliko trenutaka primetila je moj široki osmeh i postidela se:
– Cico, otkud ti znaš ovu pesmu?
– Pa eto tata, stalno je puštaš u kolima i svidela mi se.
Nastavite sa čitanjem… “Kako zahvaljujući Bouviju znam da nisam isfulao kao roditelj”
Deseti januar 2016. je jedan od onih dana za koje ćemo, dok nas ne stigne Alojz, znati gde smo bili i šta smo radili. Jer, nije uvek tačan odgovor „krao sam orahe“. Obično, jeste, osim kad nije. A nije, kad se NEŠTO desi.
Naravno, znamo šta se desilo i da je prestao da fizički postoji čovek koji je radio mnogo toga, prema čemu većina onih koji su sa tim došli u dodir nije ostala ravnodušna. Definicija sadržaja sa značenjem, ako se ne varam?
Tačnije, datum kojeg ću se sećati do Alojzove posete je jedanaesti januar. Dojurio sam na posao, jer sam se setio da treba odštampati još jedan crtež za sastanak, odglavio zaglupljeni ploter, odštampao, odjurio na sastanak koji je lepo prošao a imaju i nespresso, došao nazad da odahnem, ajd pet minuta fejsbuka… BAM!
Nastavite sa čitanjem… “Šta si radio desetog januara dvehiljadešesnaeste?”
– Na šta prvo pomisliš kad se pomene David Bowie? – pitala je.
– Na Iman! – odgovorih iz topa.
Зна се како се на сцену поставља представа страног аутора. Прво вам треба превод. Ако је комад са певањем, онда ваља превести и текстове песама. Такозване стихове. Или обратно, некад имате стихове који изигравају такозвани текст.
Онда то све треба и поставити на сцену. Код комада са певањем ту почиње проблем, јер глумци углавном сви умеју да певају, имали су ваљда тај предмет на академији, док певача који су учили и глуму има много мање. А треба неко и да свира, јер сте још у 1994. и та техника позоришног озвучења није најсавршенија, позна се кад не ускочи у милисекунд тачно. Ако сте све урадили како треба, добијате на крају и диск са музиком из представе.
Пошто сте паметно одабрали комад, добили сте рок оперу, а не бродвејску оперету општег типа. Пошто је аутор комада један од ретких који уме да сложи и либрето и композицију и да сам праизведе све то, још увек имате шансе да промашите, али сте их сузили скоро скроз.
V. je bila “lepa k’o lutka” i stanovala je jedan sprat iznad mene. Imala je fantastičan glas i volela je da peva. Bila je starija godinu dana, što je u adolescentskom periodu mnogo, i zivkala me je svakog dana na kafu. Verovatno zato što su nam i majke svakodnevno zajednički kafenisale. O ženama u to vreme nisam ni razmišljao – to je bila posledica zakasnelog puberteta.
Najvažnije od svega – stalno je odnekud dovlačila nove ploče. Nastavite sa čitanjem… “Svi ludaci”
A nation in his eyes
Nije za ovu priču toliko bitno razumeti kako je uopšte moguće dogurati do dvadesete godine, a ne čuti ama nijednu Bowievu pesmu. A baš to se meni desilo: Jump They Say jeste moj prvi Bowie. Naravno da mi je kasnije do ušiju stiglo sve ono što mora, da ne nabrajam sada. Bio sam mladi, dvadesetogodišnji dugokosi student mašinstva kada je MTV prvi put prikazao spot Davida Bowiea Jump They Say. Ništa mi se tu i tada nije dopalo; čak sam se, tipično hevimetalski, sprdao sa pesmom.
Šta ćete: mladost–ludost.
Čovek koji je bio Umetnost je otišao na Neko Bolje Mesto da se pridruži Majoru Tomu, Zigiju Stardastu i Mršavom Belom Vojvodi.
Ima već nekoliko dana, pitali smo se na Suštini pasijansa: kako, za boga miloga, da opišemo najnoviji rad Davida Bowiea? Jer, hteli smo to da učinimo, a nismo imali ključ. Bili smo svesni da nam informacije nedostaju, ali na to nismo gledali kao na prepreku, već kao na redovno stanje stvari: ko zna koliko puta se desilo da nas taj čovek zbuni°.
Ovo je bilo drugačije, ali nisam mogao da objasnim zašto je tako.
A sada znam… Ala nas je prevario.
I’ve seen things you people wouldn’t believe.
Attack ships on fire off the shoulder of Orion.
I watched C-beams glitter in the dark near the Tannhäuser Gate.
All those moments will be lost in time, like tears… in… rain.
Time to die.
Srećna ti aktivacija, Roye Batty.
Дуго нисам ни знао да је ово у ствари рокенрол. Јер је измицао оној дефиницији рока као уметности побуне – штавише, у оним раним годинама, могао се чути на сто места где прави рок нису пуштали ни у предсобље. Јер је у суштини неутралан.
Нема става док се не пусти глас. Овако, ћутке, може се свашта, и да се направи поприлично иновативна музика ван тадашњих шаблона. Ево, “Сенке” из 1960.
Не, ово није музика за истоимени филм из 1954, него је, ахем, рађена по мотивима тог филма (што схватите како хоћете, није ни мени јасно).
