Z. je bila riba i po koja je obarala s nogu već na prvi pogled. Frajeri su je saletali sa svih strana, a ona je izigravala “ledenu kraljicu”. Važila je za “nedodirljivu”, a sve ostalo je spadalo u domen “vlažnih snova”.
E, takve sam najviše voleo. 
Tag: muzika za popodne
Đavo
Kada je bogatim muzičkim zvezdama dosadno, oni bi da se malo poigraju. O nekim od zanimljivih eksperimenata već sam pisao, a ovaj današnji je bio poprilično iznenađenje za sve.
Kada se malo pažljivije odsluša, i nije tako loše.
Čamac na Tisi
Ime Haile Selasije bilo je poznato svakom građaninu Jugoslavije. Kako i ne bi kada se često pojavljivalo u medijima – bio je jedan od najboljih prijatelja druga Tita. Istovremeno, dotični gospodin je bio car Etiopije i otelovljenje Boga za stanovnike Jamajke.
Priča je baš zapetljana.
Jerusalim
Ma šta mislili o Keithu Emersonu, neosporne su dve stvari: imao je svoju viziju muzike koju stvara i izvodi, bez obzira na to da li se nekome dopada, i bio je od malena virtouz na klavijaturama. Čak i danas, kada ima ozbiljne probleme sa motorikom leve ruke, na koncertima je brilijantan.
U njegovu svirku sa The Nice sam se zaljubio još u osnovnoj školi, a grupa ELP je bila još luđa.
Nosilac
I was screaming into the canyon
At the moment of my death
The echo I created
Outlasted my last breath
Fokus produkcije već neko vreme lagano se šalta sa filmova na serije. Veliki budžeti, poznata lica sa velikih ekrana od sada na malim. Novi igrači, ne više veliki filmski studiji niti TV kuće, već dosadašnji “dostavljači sadržaja” kao što su Netflix i Amazon sada vladaju scenom, kreirajući svoj sadržaj. Kao što smo već ranije pisali, posledica je i da u serijama ima sve više i više dobre muzike.
Nastavite sa čitanjem… “Nosilac”
Skitnica
Niko od nas ne želi da se priseća vremena kada su nam uvedene “nepravedne i ničim izazvane sankcije”. A tek one inflacije, kada nismo ni znali da pročitamo broj koji se nalazio na novčanicama. Plate od pet maraka da ne pominjem…
Svako se snalazio se kako je ko znao & umeo. Nisam se nalazio među ugroženima, ali nikada neću zaboraviti dve stvari: ono što se prodavalo kao cigarete bilo je odvratno za konzumiranje, a nove muzike nije bilo ni za lek.
Možete li da zamislite kako je mogao da se oseća zavisnik poput mene?
Омот
Тих осамдесетих смо се, ко јавно ко кришом, палили на њу. Трајало је док је трајало, а онда су дошле деведесете.
Да се подсетимо, изгледало је то овако.
А било је тога још, и деловало је још сексије од овога. Марина Перазић, из тадашњег дуета Денис и Денис (мада је требало да буде Денис и Дениз, али се канда нису договорили око тога како да се то пише – Denis & Denise би пола земље читало фонетски, а Denis & Deniz би друга половина опљувала као погрешно написано). Давор Тоља је био тачно она фаца туњавог и мрзовољног лика, који само ћути, гледа у страну и никад се не смеје, каква се тада носила (што је, срећом, нестало али, како већ Марфи заповеда, било убрзо замењено горим).
Tviter i Majmun
Za The Traveling Wilburys mogu slobodno da tvrdim da su bili najveća supergrupa svih vremena koja se ikada okupila. Razlog je sasvim jednostavan – njeni članovi su bili Roy Orbinson, Tom Petty, George Harrison, Jeff Lyne i Bob Dylan, sve same muzičke legende koje su i do tada imale fantastične karijere.
Ima li neko primedbi? Nema. 
Како сад ово превести
Кад ми неко каже џез рок, прво замислим неку гломазну поставу, као што су били “Чејс” или “Крв, зној и сузе” – дакле комплет дувачка линија у којој фале само дувачи стакла, а жицари и ударачи и оргуљаши су више као салата.
Данас су ми натрчали Ештон, Гарднер и Дајк, и то не са својим највећим хитом, који баш и не умем да преведем другачије но као “воскресни метеж” (resurrection му дође и ускрснуће и обнова порушеног, shuffle је и мешање карата и брз рад ногу и још којешта), него са овим.
Не личи баш на оно како смо замишљали џез рок, а? Није (ми) битно, напросто волим кад неко уме да мелодији да овакав штимунг. “Maiden voyage” би било водено крштење, тј прво путовање новог брода, ако се не варам.
2000 svetlosnih godina od kuće
Kao SF fanatik i poštovalac lika & dela Ridleya Scotta, nisam mogao da odolim njegovom novom filmu “The Martian“. Iliti Marsovac, po naški. Rezultat nije loš, mada mi se čini da je literarni predložak po kome je pisan scenario mnogo bolji. Film drastično pada u drugom satu zbog preterane melodramatičnosti i nepotrebnog busanja u američke grudi.
Izbor muzike je definitivno loš – sve neki buđavi disko iz sedamdesetih koji dobro posluži za par verbalnih fora, ali ništa više.