Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne znam kako je sa vama, ali ja volim da dremnem posle ručka. To nema nikakve veze sa poslom i dnevnim umorom – to mi je navika od kada znam za sebe. Ne otkidam se od spavanja, dremka često ne traje ni petnaestak minuta, ali sam posle toga kao nov.
Moja venčana kuma nikada nije ukapirala taj moj tajming – i danas ima običaj da me zove baš u to vreme, kao što je to radila i pre nekoliko decenija.
Najteže mi je da pišem o izvođačima koji spadaju u moje miljenike. Dobro se znamo, uvek su u blizini, a potežem ih najčešće da sebi popravim raspoloženje. Pa makar pevali i tužne pesme.
Stetson stavljam na glavu samo po kući jer me komšije ne bi razumele, a čizme i mamuze nisam još kupio, jer nemam konja za jahanje.
Who am I but you and the sun
A slight reflection of everyone
Was it me who let you walk away?
Were you the one or is it we’re the same
Izmiče polako petnaesta godina 21. veka, skoro već dve generacije prođoše i više nije neobično pitati nekog čestitog ljubitelja popularne muzike da li zna za ime Max Yasgur, a da vas on gleda belo. A pre 46 godina, svi su znali ime najpoznatijeg farmera na istočnoj strani Sjedinjenih Država. A zašto: na njegovoj farmi u selu Catskills, tik uz varošicu Bethel u okrugu Sullivan u državi New York, jedva pola sata vožnje kroz šumarke i pitome njive od čuvene kolonije umetnika u gradu Woodstock, održan je najznačajniji piknik u istoriji rock’n’rolla. Beše to toliko važan događaj da su se o njemu i mnoge pesme spevale. A ova je jedna od najlepših: spevao ju je bend koji je na tom pikniku načinio svoje prve korake.
Nastavite sa čitanjem… “Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti”
Where are the days
The days that time erased
Innocence we’ve had has been replaced
We were so free of hate they’ve taken that away
All I see is responsibility forced on me
Ko god tvrdi da nikada nismo bili deo sveta – laže. 
Da bih vam bolje objasnio suštinu ovog naslova, ali i da bih bolje ilustrovao dokle ponekad može da dopre nečije ludilo, moram da krenem redom. A preteča svega u današnjoj priči je sledeća numera.
Relevantna materijalna beleška: “After the Ordeal” je prelepi interludijum između dve prilično složene numere na albumu Selling England by the Pound (1973), možda najboljem delu grupe Genesis (diskusija među poznavaocima na ovom planu je garantovana i može dase završi čak i tučom), ali je makar sigurno – mom omiljenom radu velike engleske grupe, jedne od ključnih u zlatnoj eri progresivnog rocka. Ali, današnja tema je neka druga, a priču o ovom albumu ćemo ispričati uz neku drugu numeru.
Elem, naslov.
Nastavite sa čitanjem… “Posle svih muka (ili: Nikad ne znaš kad ćeš naleteti na budalu)”
Život na Balkanu je oduvek bio težak, komplikovan, često i tragičan, pa nije ni čudo što se fado zapatio i kod nas. Ovaj muzički žanr, duboko ukorenjen u muzičku tradiciju Portugalije, kao da ima neku magnetnu privlačnost za slušaoca. I ma koliko portugalski jezik bio težak za uši dok se ne naviknu, u trenutku kada emocija dopre do srca postajete razoružani, bez obzira što ništa od teksta ne razumete.
U tom trenutku spoznaje, nova tura pića se podrazumeva.
Malo je ovakvih tipova koji hodaju ovom planetom. A ako se i nabasa na njih, to se desi sasvim slučajno. U trenutku kada čuješ prvi ton ostaneš otvorenih usta pokušavajući da upiješ sve ono što izlazi iz instrumenata preko kojih prebiraju njihovi magični prsti. I stalno imaš iracionalnu želju da barem malo zaviriš u njihovu glavu i pokušaš da pohvataš sve tonove koji kolaju u njoj – šta li tek tu “peva”?
Józef Skrzek je moj stari znanac, već decenijama se družimo. A to nije ni lako, ni jednostavno. 
Retki su slučajevi da pesma doživi stotinak reinterpretacija od strane različitih muzičara, a da to ne bude samo deo njihovog izvođačkog repertoara, već usnimljeno na albumima. Još kada se pogleda nesumična lista muzičara kojima se dopala, odmah se postavlja pitanje: U čemu je njena tajna?
A sve je vrlo prosto.
Na prvo slušanje pomislio sam da se Elton John nešto zeza. Na drugo, znao sam da nije Elton, ali se pevač/autor svojski potrudio da zvuči baš poput njega. Na treće sam već obratio pažnju na to o čemu peva.
I nije tako loše.
sitne ovce poljem pasu, žive u stadu ovčje sudbine
da se pase, da bude trave: jedina briga koju ovca brine
sad se pase sočna trava, zadovoljno bleje ovčje sudbine
vuci su daleko, nezgodni kad krenu kad snijeg zamete, kad ljeto mine
da se pase, da bude trave: jedino je, jedino je o čem’ misle ovčje glave
Ne treba da budete mudrac da biste razumeli na koga je to mislio Drago Mlinarec kada je napisao ove stihove. Jedino ću da vas podsetim da on to nije otpevao juče, već 1979. godine.
Ne, ne moram da vas podsećam, setićete se i sami: slušali smo ovu pesmu već na Suštini pasijansa. Međutim, izgleda da neke ljude moram da podsećam na to da problemi ne prestaju onog časa kad zažmure. A od blejanje nema vajde, braćo draga.
Da ne blejite, to već znamo. A ni ne žmurite, je li tako?
Nastavite sa čitanjem… “O vucima brine pastir dok oni leže u travi”