Tag: muzika za popodne

Kašmir, bez šala

Može li se popraviti savršeno? Pitanje je teško, najpre zbog toga što iziskuje prepoznavanje savršenstva. A zatim, pitanje je da li savršeno uopšte definišemo tako da ima mesta nekoj popravci – jer, najjednostavnija definicija savršenstva upravo i jeste “ono što se ne može dalje unapređivati”.

Međutim, ja se ovde ne bavim rekreativnim češkanjem malih sivih ćelija. Ovo pitanje mi se nametnulo pre nešto više od dvadeset godina, kada sam prvi put čuo ovu izvedbu jedne od najboljih numera u opusu Led Zeppelina. Tada sam se zapitao, a pitam se i danas, nekoliko desetina hiljada sati slušanja muzike kasnije: jebote, kako im je ovo uspelo?

Da nije posredi manjkavost u reči “savršeno”?

Nastavite sa čitanjem… “Kašmir, bez šala”

Ima nečega večeras u tebi

Muzički ovisnici Ujedinjeno Kraljevstvo najčešće doživljavaju kao državu u kojoj sve pršti od rock & rolla. Jok, bre! Tamo je samo muzička industrija već decenijama dobro organizovana, a postoji i nekakva navika ljudi da se sluša sve i svašta.

Statistički podaci iz sedamdesetih tvrdili su da žitelji UK imaju u posedu preko dvadeset miliona gramofona – više nego što nas je bilo u staroj nam državi.

Nastavite sa čitanjem… “Ima nečega večeras u tebi”

Fickaraldo

Fitzcarraldo (1982) je jedan od onih filmova koji teraju gledaoca na razmišljanje i ostavljaju u dilemi kako to da je uopšte snimljen. Sve je što producenti (oni koji daju pare) ne vole: uvrnuta, pomalo nadrealna priča, inteligentni reditelj visokih umetničkih sklonosti (Werner Herzog) koji je ćutljiv & ćudljiv, nenormalna lokacija snimanja (džungla Amazonije), pomalo šizofreni glavni glumac (Klaus Kinski)…

Dakle, mnogo preduslova da se na snimanju doživi fijasko.

Nastavite sa čitanjem… “Fickaraldo”

Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači

Things that you’re liable
To read in that Bible
It ain’t necessarily so

David bejaše majušan, no Golijata on zveknuše, a ovaj u proštac, upokojivši se. Jona u kitu življaše, u stomaku ribe te on dom sebi vaspostavi. Mojsija u vodi nađoše, faraonova ćerka ga upecaše. Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači.

Nastavite sa čitanjem… “Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači”

Prvo žene i deca

Out upon the islands on a cool summer night,
buddy, you don’t got to hurry. Take your time.
What you need is on the menu and you get it tonight.
Buddy, you got womens on your mind.

Beše jednom doba kad sam sakupljao vinilna izdanja muzike koju volim. Čuvao sam te svoje vinile i dobro ih poznavao. Posebnu slast u toj kolekciji su činile atipične numere bendova u čiju važnost nisam sumnjao (naravno: inače tih vinila ne bi ni bilo u mojoj fonoteci). Reč je o numerama koje samo okvirno mogu da budu opravdane u opusu grupe, poput onog bluza na ploči Pink Floyda na čijem snimanju su uz pomoć usne harmonike uspeli da navedu jednu matoru ženku irskog setera da zavija i cvili u mikrofon.

E, beše jedan žestok bend koji sam voleo tihgodina, a koji je čak otišao dotle da je jedan stih svog potpuno blesavog pesmičuljka uzeo za naslov albuma.

Nastavite sa čitanjem… “Prvo žene i deca”

Šta ostade od plemenite ideje posle trideset godina

Promaklo nam je, ali nećete nam zameriti: juče je bilo tačno trideset godina kako je održan Live Aid, bespogovorno najvažniji muzički događaj u istoriji modernog sveta. Sve je do danas rečeno o tom veličanstvenom događaju, a mi, koji smo savremenici tog dana, dobro znamo da to tada nije delovalo nimalo naivno. Muzika je pomerala svet, a harizma zvezda koje su uzele učešća na koncertima u Londonu i Filadelfiji bila je besprekorni znak da se dešava nešto važno. I jeste bilo važno.

Tek danas osećamo gorki ukus naivnosti koji je ostao nakon što smo najzad shvatili koji to zupčanici i za čiji račun zaista održavaju ekonomiju sveta.

Ama, jebem ti sreću, ne mogu ni sada da pređem preko toga: ne samo da sam tad gulio svoje tužne vojničke dane, nego mi uvališe da budem dežurni baš tog dana, pa su mi upropastili veći deo gledanja koncerta. Ali se dobro sećam kako su mi zamalo suze grunule kad sam začuo ovaj početak Live Aida. Bio je to početak koji nije mogao da bude bolji.

Na stranu i reputacija velike grupe, kakva je Status Quo zbilja nekada bila. Na stranu i himnična prangijaška pesma koju ne možeš da ne voliš. Čoveče, trebalo je imati ovolika muda pa izaći na pozornicu, i to ne pred 70.000 ljudi na stadionu Wembley tog vrelog dana, već pred dve milijarde ljudi ispred TV ekrana širom sveta.

Takav full contact dodir između muzike i televizije, braćo draga, neće se ponoviti nikad.

Nastavite sa čitanjem… “Šta ostade od plemenite ideje posle trideset godina”