Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
What is wrong in my life
That I must get drunk every night
Beg u veliki grad ne ispuni uvek naša očekivanja. Iskušenja na svakom koraku, teško im je ne podleći, a uspeh i slava, ma koliko izgledali na domak ruke, večito izmiču prstima. Niko ne zna, i nikoga ne interesuju tvoji problemi.
Napolju je hladno, kinte nema, gde zanoćiti večeras?
Arnold Layne had a strange hobby
Collecting clothes, moonshine washing line
They suit him fine
Koliko je onih koji se busaju u grudi da su ljubitelji Pink Floyda? Hajde da procenimo od oka: dve od tri osobe koje imaju bar nekakvu fonoteku imaće i barem jedan album Pink Floyda i to će biti The Dark Side of the Moon (1973) ili Wish You Were Here (1975). Svaki treći od tih će imati više njihovih albuma. Svaki deseti od tih sa više albuma će sakupuiti sve što se sakupiti može. A onda će se među takvima pojaviti neki “znalac” i krenuće, bez ikakvog suvislog razloga, da optužuje sve druge ljubitelje te muzike da oni nisu pravi posvećenici, te da je pravi Pink Floyd samo ono što je u nasleđe ostavio Syd Barrett.
E, takvih mi je pun kufer. Samo čekam da mi natrči prvi takav mudroser, da mu postavim par pitanja. Recimo, šta misli o tome koliki je rizik bio napisati onakvu pesmu i objaviti je kao prvi nosač zvuka koji je grupa ikada objavila? Šta misli o tome da je taj početak zamalo mogao da bude i kraj grupe?
O čemu ja to? Slušajte. I čitajte, ako ne razumete Sydovo pevanje.
Pre dvadesetak godina tabloidizacija medija nije toliko bila izražena kao što je to danas. No, u međuvremenu smo se navikli, pa više i ne obraćamo pažnju na sve šašavije naslove koji služe samo da nam privuku pažnju.
O mirisu papira & štamparske boje nema više s kim da se razgovara.
Sve se preselilo u virtuelnu stvarnost – moja kolekcija štampanih knjiga se sporo uvećava. Ona elektronska već dobija pozamašne gabarite jer je slažem kao da ću da živim još 100 godina.
Na sreću, neću. 
O nekim muzičarima sam samo čitao, a nikada nisam uspeo da ih čujem kako treba. Za frikozu poput mene to je bolna spoznaja, ali ja sam strpljiv. Već sam u više navrata pisao kako su pojedini naslovi ili izvođači na čudesan način dospevali do mene tek posle više decenija.
Cevka ponekad pomaže, ali ne uvek. Našao sam par klipova Lotti Golden, ali nikada sve pesme sa njenog albuma o kome su se ispredale svakakve priče.
Već posle nekoliko taktova i prvog susreta sa njenim pevanjem bio sam zatečen. Vilica mi je pala na patos i u maniru pravog anglosaksonca, ostajući u neverici, samo sam prozborio:
Oh, my, my…
Prevedeno na razumljiviji jezik – suncetijebemžareno, ova nije normalna! 
Gluposti na poslu. Gluposti, još veće, u vestima. Gluposti oko tebe. Ljudi praznih lica. Nema ideja. Nema glasova. Vazduh je stao. Vreo dan. Svega ti je dosta.
Pogled ti padne niz dugu ulicu. A nad tačkom nedogleda oblačić. Nisi siguran da li ulica skreće ka njemu ili se to vreli vazduh poigrava sa tobom.
Ne govoriš ništa. Sedaš za volan. Otvaraš sve prozore. Okrećeš kontakt-ključ. Ubacuješ u brzinu. Pritiskaš pedalu gasa. Vreli vazduh ti udara u lice. Izlaziš iz grada. Pritiskaš tu pedalu još jače.
Nešto nedostaje.
Ah, da.
Nastavite sa čitanjem… “Sunce. Brzina. Vreo vetar u kosi. Krljačina. Daleko.”
Get out my life, woman; you don’t love me no more
Get out my eyes, teardrops; I gotta see my way around
Get out my life, heartache; nothin’ but heartache by the pound
Get off the ladder, woman; I’ve got to climb up to the top
Get off the ladder, woman; there is nothin’ gonna make me stop
Get out my way, woman; I gotta be movin’ on
Odmah sam znao koja će pesma da bude, to su te reči… Pronaći pravo izvođenje bilo je malo teže.
Sa odabirom pesama za ovu rubriku je isto kao i sa ženama. Sve mislim da ja njih biram a, u stvari, one biraju mene. 
Tako da ćemo ono o čemu sam mislio danas da pišem pomeriti za neku drugu priliku.
Makoosa… Akeela Mama
ko mama sa maka makoosa Mama ko mama sa maka
makoosa Mama ko mama sa maka makoosa
Za temperature koje nam predstoje, malo prigodne pozadinske muzike…
We’re all built up with progress,
but sometimes I must confess,
we can deal with rockets and dreams,
but reality… what does it mean?
Moramo da ispravimo grešku što do sada nismo imali Curtisa Mayfielda u popodnevnoj muzici. Doduše, jedna njegova pesma se pojavila u tekstu posvećenom muzici za film “Dead Presidents”, ali ovakav muzički stvaralac zaslužio je poseban prilog.
Ko bi rekao da ćemo u pesmi o debelom dileru droge kojeg je pregazio auto čuti najlepšu upotrebu flaute u soul muzici sedamdesetih?
Priču o Spartaku, vođi pobune robova u antičkom Rimu, sam odgledao u sinemaskopu još kao malo dete. Bila je to epska drama sa slavnim glumcima u kojoj briljira Kirk Douglas u naslovnoj ulozi. I još poneki velikani, poput Laurencea Oliviera, Tonyja Curtisa, Petera Ustinova… Malo ljudi zna da je film režirao genijalni Stanley Kubrick, pa je odmah jasno sa kakvom je pedanterijom odrađen.
Ako ne računamo časove iz istorije, Spartak i ja smo se ponovo sreli deceniju kasnije, kada sam u lokalnom dućanu Jugotona video ploču meni nepoznate grupe Triumvirat.