Tako kaže pesma. No, i drugi veliki pevači znaju da iz sebe izvuku neka neverovatna izvođenja.
Blind Willie McTell je jedan od onih legendarnih bluzera koji se upokojio još u vreme kada sam učio da hodam. Iako volim da čujem i muzejske snimke, po njegovim nikada nisam čeprkao. Ime sam mu zapamtio kada sam čuo obradu njegove pesme – to je bila “Statesboro Blues” koja otvara jedan od najboljih živih albuma svih vremena, At Fillmore East (1971) Allman Brothers Banda. Da ste me pre pripreme ovog priloga pitali za još koju njegovu pesmu, ne bih znao da navedem ni jednu, mada su mi negde zvonila imena Ry Coodera, Taj Mahala i sličnih ljubitelja muzičke antike.
Najveći poštovalac McTella među muzičarima je Bob Dylan.
Najveće pesme imaju sopstveni život – i pored nekoliko stotina verzija koje smo imali prilike da čujemo, uvek nas neko novo tumačenje zatekne i iznenadi.
Biti moj mlađi brat nije ni malo lako. Jednoga dana, kada je imao oko petnaestak godina, pojavio se u sobi držeći kasetu u ruci. Šeretski se nasmejao, dobacio mi je i svečano rekao:
– Ovako nešto sigurno nemaš u kolekciji.
Na kaseti je bilo nažvrljano St. James Infirmary što mi ništa nije govorilo o sadržaju.
Ispostavilo se da je sadržaj kasete bio veoma zanimljiv.
Ako ostavimo po strani važeće istorijske knjige i korenima današnje civilizacije pristupimo otvorenog uma, lako ćemo da utvrdimo da postoji bezbroj rupa u tumačenjima. Ono što smo učili nekada u školama postaje irelevantno jer stoji na klimavim nogama (sve je počelo od Sumera), a nove tehnologije koje se primenjuju tokom arheoloških snimanja i iskopavanja nam bude barem sumnju. Mnogi naučnici već danas tvrde da se biblijski Veliki potop zaista desio 12.000 godina pre Nove ere, a najnovija iskopavanja na teritoriji Tuske ukazuju na postojanje još starije civilizacije (oko 22.000 godina PNE).
Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara
Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.
No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.
People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide
Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.
Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.
A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.
Današnji klinci verovatno ne znaju ništa o Španskom građanskom ratu. A zašto bi ih on i interesovao kada su, mahom, ušuškani u virtuelnoj stvarnosti u kojoj im se neprekidno, kao na pokretnoj traci, serviraju isto takva virtuelna zadovoljstva. U vreme kada se o internetu i globalnim mrežama nije moglo ni sanjati, ovaj rat je bio u neku ruku globalan (iako i lokalan) jer je poslednji u kojoj je promovisane nekakve opšte ideje koje su se, uslovno, mogle ticati celog sveta.
Doduše, uglavnom levičarske, danas tako nepopularne.
“Topovskom đuletu iz Teksasa” je bio potreban hit dostojan njegovog nadimka i reputacije, jer od stare slave se ne živi. Trebao mu je vetar u leđa nakon što su dvojica gitarističkih superheroja tog doba snimili njegovu pesmu, pa se svet i van klasične blues scene zainteresovao za njega. Bila je 1971. godina, kada su stvari na sceni počele da se dešavaju mnogo brže nego pre, a on u tom času baš i nije imao šta da ponudi.
Čovek koji je preuzeo odgovornost za njegovu karijeru, koja je u tom času visila o koncu, imao je dobru ideju. Usput je čak i rođen novi prelazni podžanr moderne muzike.
Welcome back, my friends, to the show that… finally ends.
U godini koja lagano ističe, saldo odlazaka velikih ljudi rock’n’rolla na Neko Bolje Mesto je postao neizdrživo velik. No, ovde deluje statistika: većina oldvejverskih ikona je svoj kultni status stekla šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i to su ljudi koji su odavno ukoračili u sedamdesete ili su negde blizu. Mnogi heroji rock’n’rolla su dobro izdržali i do sada, s obzirom na način života koji su vodili. Međutim, iako čovek ne može da reaguje kao da mu je svejedno kad ode neko čiju umetnost je voleo, ipak je reč o ljudima sa kojima ne postoji direktna empatijska veza, već neka fiksacija.
Čak i ako je tako, zašto nam onda toliko teško pada što su 2016. godine otišli David Bowie, George Martin, Gaga Nikolić, Keith Emerson, Prince, Muhammad Ali, Leonard Cohen, Leon Russell, Mose Allison, Greg Lake i mnogi čija imena sam očigledno propustio da zabeležim?
U svetu u kom živimo, najpre zbog prezagušenosti informacijama (mada ne samo zato), dolazi do efekta kompresije vremena. Dan vam je kraći nego pre, zar ne? Hteli biste više, a ne možete: osim meteža savremenog života, pride ste i stariji. Svet oko vas ne pruža kvalitet: podatak nije informacija, informacija nije znanje, znanje nije mudrost. Postali smo zbunjeni i nesposobni da apsolviramo suštinu sadržaja, ako uopšte ima još neke suštine u prezasićenom prostoru scenske umetnosti. Neki umetnici su pretekli iz onog doba pre nego što je započelo zasićenje, a neki od njih sve teže uspevaju da plasiraju svoju umetnost. I sada su ti umetnici počeli da odlaze sve bržim tempom.
