Tag: istorija
Promena
Evo prođe praznik. Ujedinjeni Arapski Emirati su proslavili 44 godine postojanja. Nastali su 2. decembra 1971. Kad se osvrnem oko sebe, ovih mojih još malo pa 17 godina ovde izgledaju kao timelapse film. Ove godine smo skoro pa svi dobili dva dana plus vikend, jer je zloglasna činjenica da zaposleni u državnim ustanovama uvek imaju bar dan više za praznike. Svake godine u ova doba se sa ovdašnjim poznanicima s kraja 20. veka prisetim nečega što je u međuvremenu nestalo, ili nečega što je, za divno čudo, još uvek živo i zdravo. Novijima prepričavamo.
Kako je bilo nekad govori i ovaj emigrantski hit:
Fotke uz muziku (UMM Al Quwain je odlična prilika da se ceo bar pridruži refrenu, pošto je, naravno, prethodno popijeno dovoljno…) govore o kraju sedme decenije prošlog veka.
Kapljica
Aerodinamična linija, korišćenje lakih magnezijumskih legura, V8 motor… ništa neobično, rekli biste do momenta kada čujete da je prvi takav automobil napravljen 30ih godina prošlog veka u Čehoslovačkoj. Proverite šta je sve naš saradnik video na hodočašću po Tatrinom muzeju.
Teče prva petoljetka 1930ih. Uzmete idealni aerodinamični oblik kapljice i presečete ga na pola po dužini. Pola kapljice ima dvesta kila manje od dve tone, vazduhom hlađeni V8 motor od sedamdesetak konja sa bregastima u glavi, suvim karterom i polukružnim komorama za sagorevanje, mesta za šest putnika, hidraulične kočnice i može autoputem da vozi 150 kilometara na sat. Naravno da niste još pogodili, a niste ni čitali, jer nije reč o naučnoj fantastici. To čudo je proizvedeno u samo 255 primeraka pre 80 godina. Čudo je Tatra T77, rodonačelnik aerodinamičkih serijskih automobila.
Septembra 2014, za prepunim stolom jedne od praških kafana, dogovorio sam se sa Milošem da ćemo nas dvojica, čim se ja opet dokopam Praga, da odemo u posetu – ne: na hodočašće! – Tatra muzeju u Koprivnicama. Naravno, predviđeno prevozno sredstvo za to je bio Milošev žuti VW412 Variant, jer je pravi način da se ide u posetu vazduhom hlađenim legendama samo vazduhom hlađenim autom. Pretposlednjeg dana septembra 2015. smo, po dogovoru, krenuli na put, na žalost ne Miloševim žutim Variantom, čiji motor čeka zasluženu operaciju, a ni njegovim belim Variantom čiji šupljikavi grejači nisu u stanju da se nose sa hladnim češkim septembarskim jutrima. Zato neću ni pominjati prevozno sredstvo, nego ono što nas je dočekalo 350 km od Praga, skoro na tromeđi Češke, Slovačke i Poljske.
Muškarci ne rađaju
Da li ste gledali Home Improvement? Niste? Glavni muški lik, Tim the Toolman Taylor, replikom iz naslova odgovara na pitanje svoje gospođe zašto stalno u garaži mora da bude auto koji se restaurira ili od kojeg se pravi hotrod.
Restauracija automobila jeste stvaranje nečega iz ničega, uskrsnuće mašine koja je videla bolje dane, i za koju neko misli da zaslužuje da ponovo jezdi, i pruža svom vozaču zadovoljstvo destilovane vožnje. Kao manijakalni bubadžija, i sam sam radio restauraciju svoje bube u jesen 1998. i zimu 1999. Momenat? Zatvorio firmu jer niko nije plaćao, posao kapne tu i tamo, para nema, delovi se ajd’ nekako i nađu. Dakle, idealan!
Jutro pošto je restauracija “završena” (restauracija NIKAD nije završena!), buba je bila registrovana, a sledećeg jutra smo Sonja i ja bili u bubi na putu za Budimpeštu, gde su me čekali detalji za novi posao koji sam dobio u Dubaiju.
Ali, ovog puta ne pričamo o tome 
Ovo je priča o Belki, bubi iz 1961, koja je pomenuta na kraju teksta “Moj VW nema kompjuter“.
Moj VW nema kompjuter
Naravno da nema, kad je napravljen pre još malo pa 50 godina, 11. januara 1966. I baš mi je milo da ga nema.
Čitam ovih dana da VW povlači 11 miliona, ej, MILIONA !!!!, automobila sa dizel motorima jerbo su eto malo štimali softver koji kaže tim motorima šta da rade e da bi se umilili bogovima kontrole zagađenja, jer bez toga nema ni prodaje. Akcije proporcionalno padaju, juče beše minus 20 posto, koliko je danas, ne smem da mislim. Ne, nemam akcije VW-a, ali ako jedan VW ili Tojota ili bilo ko od velikih sebi može nešto ovako da dozvoli, onda… Onda sa automobilskom industrijom nešto ozbiljno nije u redu.
Kao što možda znate, vikende ovog leta u Srbiji sam proveo po oldtajmer i VW skupovima. Prvo Zlatibor, pa Aranđelovac, pa Šabac. Setio sam se kako je to uživati u vožnji, da nije neophodna ni klima, ni više od 40KS, ni kožna sedišta, čak ni sedišta koja se nisu rašila od godina, da se vozi i uživa u otvorenom putu. A išlo se i 120 autoputem, i preticalo se uzbrdo. Jeste, bilo je 30 i kusur u hladu, mnogo više na putu. I? Ponese se voda… i otvore leptiri, koji su takođe deo automobilske istorije. I, stvarno, da li vam za to treba suvozač u obliku kompjutera, koji je verovatno jači od onoga što je imala NASA kad je slala ekipe na Mesec?
Balada o perverznjaku
Arnold Layne had a strange hobby
Collecting clothes, moonshine washing line
They suit him fine
Koliko je onih koji se busaju u grudi da su ljubitelji Pink Floyda? Hajde da procenimo od oka: dve od tri osobe koje imaju bar nekakvu fonoteku imaće i barem jedan album Pink Floyda i to će biti The Dark Side of the Moon (1973) ili Wish You Were Here (1975). Svaki treći od tih će imati više njihovih albuma. Svaki deseti od tih sa više albuma će sakupuiti sve što se sakupiti može. A onda će se među takvima pojaviti neki “znalac” i krenuće, bez ikakvog suvislog razloga, da optužuje sve druge ljubitelje te muzike da oni nisu pravi posvećenici, te da je pravi Pink Floyd samo ono što je u nasleđe ostavio Syd Barrett.
E, takvih mi je pun kufer. Samo čekam da mi natrči prvi takav mudroser, da mu postavim par pitanja. Recimo, šta misli o tome koliki je rizik bio napisati onakvu pesmu i objaviti je kao prvi nosač zvuka koji je grupa ikada objavila? Šta misli o tome da je taj početak zamalo mogao da bude i kraj grupe?
O čemu ja to? Slušajte. I čitajte, ako ne razumete Sydovo pevanje.
Odlazak ikone romantičnog doba kinematografije
In memoriam: Omar Sharif (1932-2015)
Kraj jednog vremena.
Tamo pa ovamo za minut
Pojedinac ne evoluira: pogrešno je shvatiti evoluciju na taj način. Stvar se zbiva na nivou izbora optimalne mutacije između više potomaka unutar jedne populacije. Dakle, evoluira vrsta. I onda, ako bismo pogledali unazad, najzad bismo shvatili da linija roditeljstva ide na sam početak života.
Ništa od toga
Ovo je dramatična beleška o tome šta se dešava kada se nađeš u potrebi da se boriš prsa u prsa protiv Fajgeljeve babe kako bi odbranio umetničko nasleđe sveta.
A sad sledi naravoučenije.
Na krilima u Jugoslaviju
Da li je to Grčka? Ne. Da li je to francuska rivijera? Ne. Da li je to Turska? Austrija? Švajcarska? Rim? Ne, sve je to Jugoslavija.
Da li znate šta je zajedničko za ova tri pojma: Kodachrome, Pan American, Jugoslavija?
Tako je: ta tri pojma označavaju entitete kojih više nema. Legendarni film Kodachrome se ne proizvodi od 2010. godine. Pan Am je bankrotirao 1991, a ta godina beše i de facto poslednja u životu one zemlje velike 255.804 kvadratna kilometra na koju pomisli svako ko je rođen u njoj. E, pa da vidimo šta je to Pan American zabeležio o Jugoslaviji na 16-milimetarskom Kodachrome filmu davne 1964. godine.
A čemu je bilo namenjeno sve ovo?