Ovo je jedna od onih pesma koja ne može da se uhvati ni za glavu ni za rep.
Pa makar on bio i od rakete.
Tag: muzika za popodne
Izbledeti u tebi
Some kind of night into your darkness
Colors your eyes with what’s not there.
Kažu da ne valja taj nauk, dati se u startu 100%. Treba ostaviti odstupnicu, napraviti prostor za vaganje. Omogućiti drugoj strani da zasluži poverenje. Stvoriti mogućnost uzmaka kako bi se minimizovala eventualna šteta. I uvek imati racio na gotovs.
Kako onda dobiti 100%? Jer išta manje nije vredno cele igranke…
Pisma iz Utopije
Kada neka grupa opstane tokom četrdeset i kusur godina, to je samo po sebi uspeh. U karijeri grupe Kayak je bilo antologijskih albuma, beše osrednjih radova, ali i ponekih padova zbog neuklapanja u modne trendove…
No, oni su terali svoje.
Budućnost je zanimljivija od prošlosti
Ovim rečima, izrečenim novembra 2014, Robert Plant je stavio tačku na skoro dve godine otvorenu ponudu Richarda Bransona da se Led Zeppelin okupi još jednom, izvede 35 koncerata po svetu u izvršnoj produkciji Bransonove kompanije Virgin Group, a da za to dobije novčanu kompenzaciju u iznosu od tričavih 800 miliona američkih dolara. Sećam se da je Jimmy Page izrekao nešto što je bilo na granici da se okvalifikuje kao nimalo džentlmenski, a što bi se na kolokvijalni srpski lako prevelo kao “ko ga jebe: kad neće, ne mora, ja ga više nikad neću pitati”.
Da ne poveruješ, ali na čas je izgledalo kao da je Džimiju bilo stalo do tog novca, a ne do prohteva za ulaznicama koje nisu zabeležene nikad pre u istoriji. Jer, za onaj nastup 2007. godine, kada je u prodaju pušteno 12.000 ulaznica, neposredna potražnja je iznosila oko petnaest miliona upita. Takođe, petocifrene ponude na crnom tržištu za ulaznicu za neki veliki koncert nikada pre nisu bile zabeležene, kao tom prilikom. Upravo zbog tog slučaja, koncertne agencije su uvele praksu emitovanja ulaznica koje važe uz legitimaciju, ali to je neka druga priča.
Da su razmišljali pametnije, ni Branson ni Page ne bi ni pokušavali da se obrate Plantu, pogotovo sa tako nepristojnom ponudom. Jer, očigledno su zaboravili da je taj čovek parkirao ideju o klasičnom Led Zeppelinu već na svom prvom solo albumu, na kojem je zatečena muzika koja je bila sve, ali ništa nalik najvećoj rok grupi koja je ikada svirala. Recimo, ovako nešto.
Nastavite sa čitanjem… “Budućnost je zanimljivija od prošlosti”
Bez nade
Moj prijatelj Crni ima običaj da mi priredi iznenađenje kada se vrati sa svojih poslovnih putovanja po belom svetu. Samo me pozove na ’ladno pivo, a ja unapred znam da će da mi uvali i neku muziku.
Čim sam video omot, znao sam da je neka klasika. A kada su ljubav & smrt u naslovu, biće da je u pitanju nešto mnogo napeto.
Reci mi da znam
Broken Flowers (2005) je jedan od slabije ocenjenih filmova Jima Jarmuscha. Govori o mirnom & usamljenom tipu otprilike mojih godina (igra ga Bill Murray) koji, neočekivano, dobija pismo od neke svoje bivše ribe – obaveštava ga da sa njim ima sina.
Nevolja je što glavni junak pojma nema koja mu se bivša obratila…
Film počinje genijalno režiranom sekvencom kako pismo putuje, a prati je današnja muzika.
Lični vozač
Hey, well, I’m the friendly stranger in the black sedan
Oh won’t you hop inside my car?
I got pictures, got candy, I’m a lovable man
I’d like to take you to the nearest star
Ovo je starinski način udvaranja, primeren vremenu u kome je pesma nastala.
Kec pik
Pre petnaestak godina bio sam poprilično šokiran kada sam čuo novi album Marka Kozaleka – u njegovom tadašnjem repertoaru nalazili su se coveri pesama raznih muzičara kojima je teško bilo pronaći zajedničku ideju (Cars, Simon & Garfunkel, Kiss, Yes, Neil Young…), pa nisam mogao ni da naslutim na koju stranu će priča da krene dalje.
Njegov album What’s Next to the Moon (2001) sastojao se od pesama grupe AC/DC odsviranih na akustičnoj gitari! 
Da ne bude zabune, posle početne neverice, album se sasvim lako konzumira.
Gde mi se dede pamet?
I was swimmin’ in the Caribbean
Animals were hiding behind the rocks
Except the little fish
But they told me, he swears
Tryin’ to talk to me, to me, to me.
Vrele gume
Tradicionalno sam nepoverljiv prema nevladinim organizacijama, jer me još uvek nisu uverile da rade i nešto korisno. Sreo sam puno ljudi koji u njima rade, pokušavao da proniknem u njihove dobre namere sledeći priču o opštem dobru za zajednicu u kojoj živim, ali se sve završavalo razočaranjem. Stekao sam utisak da se to društvance lepo provodi za svoj groš, ma ko da im daje pare. I prodaje priče koje se toliko široke i uopštene da dozvoljavaju da se svako od nas pronađe barem u nekoj od njih.
Jedna od najvećih i najmnogoljudnijih NVO je Amnesty International koja, kako sami kažu, brine o ljudskim pravima u celom svetu. Muzičari i ostali umetnici vole da učestvuju u njihovim projektima – to im donosi dodatni publicitet, a nije zgoreg i da se oni sami deklarišu kao čuvari ljudskih prava svakojake vrste. U ekstremnim slučajevima znaju i da preteraju – prisetite se samo na koja je sve mesta Bono Vox uspeo da stigne i šta je pri tome lupetao.