Tag: muzika za popodne

Prošlog vikenda poželeo sam da odgledam neki dobar film. Ne lageru nemam ništa, nisam imao vremena da se time bavim, a u takvim situacijama pozovem prijatelja. Kada su filmovi u pitanju, on je fanatik – smatra da mu je dan propao ako ne odgleda barem jedan. Dobre četiri decenije se zajedno motamo po bioskopskim salama i on savršeno dobro zna šta volim da gledam, pa očekujem da me iznenadi barem sa nekoliko interesantnih naslova.

Dobio sam neočekivani odgovor. Nema ništa interesantno mesecima, Hollywood se prešaltovao na visokobudžetne serije. Kada bolje razmislim, i sam sam odgledao neke od tih serija, a u nekoliko navrata sam ovde i pominjao neke od njih. Imale su odličan izbor muzike, razume se.

Nastavite sa čitanjem… “Napraviću rusvaj”

Then let me build a bridge, for I cannot fill the chasm,
And let me set the battlements on fire.

Kada je pre trideset godina izbacio svoj prvi solo album, “The Dream Of The Blue Turtles”, Sting je rekao da je ovo “pesma pomirenja”. Koristeći metaforu napuštene tvrđave, on pripoveda o vezi koja je bukvalno prošla kroz rat i gde on drugoj strani poručuje kako je vreme da polože oružje. Nimalo lak zadatak, jer treba proći kroz minsko polje koje je sam posejao…

Ljubav znači oprostiti.

I hold this letter in my hand
A plea, a petition, a kind of prayer
I hope it does as I have planned

Čuvate li svoja stara ljubavna pisma? Žuta od starosti, pohabana od mnogo čitanja. Pisana hemijskom koja se lagano razgrađuje bačena na nekoj ledini, ili je odavno pretopljena i sada je deo kvake jedne od kabina muškog vecea na autobuskoj stanici. Na papiru iz sveske koja je pre dvadeset godina otišla u staru hartiju i reciklirana se reinkarnirala prvo kao nekoliko listova iz objavljene zbirke nekog seoskog pesnika, a pre nekoliko godina istim procesom kao stranica u dnevnim novinama na kojoj je objavljena fotka nekih ispraznih duša u provodu…

Nastavite sa čitanjem… “Ljubavno pismo”

And I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know,
I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know,
I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know,
Hey, I oughta leave young thing alone
But ain’t no sunshine when she’s gone

Bog da me ubije, ima bar tri meseca kako me žulja da napišem reč o ovoj pesmi. A znate li gde sam zapeo? Nisam hteo da upotrebim autorovu verziju, pa sam se zapetljao u pedeset obrada – a jedna bolja od druge. Da glupog razloga da zaglaviš! Ostavio sam stvar po strani do daljeg. A onda se sve samo otpetljalo, ama odjednom, kako to obično i biva.

Nastavite sa čitanjem… “Nema sunca”

Emocije nisu dobar saveznik u trenucima kada treba biti trezven i razmišljati bistre glave. Baš kao i alkohol, a on se najlakše poteže u takvim situacijama. Šta onda da radi grupa kojoj se glavna pokretačka snaga neočekivano preseli na neko bolje mesto?

Primera ima poprilično, a rešenja su različita.

Nastavite sa čitanjem… “Ladan k’o testiče”

Ah, jazz pop… Žanr koji su proslavili Working Week, Sade, Everything but the Girl, The Style Council. I, naravno, Matt Bianco.

Nastavite sa čitanjem… “Na čijoj si strani?”

Sula vie dilejo, mm-mm-mm-ommm
Sula vie milejo, mm-mm-mm-ommm
Cheli venco deho
Cheli venco deho
Malio, mm-mm-mm-ommm

Da, znam: niste baš najbolje razumeli ono što je jutros objavljeno. Kakav bre crni Brian Eno, kakva berlinska faza, kakav je to tekst, šta korneti, zašto zajebavaju Viscontija?

Prvo muzička zavesa:

Znate kako je: ne bez pomalo petparačkog poređenja sa onim linuksovcima (koji se pretvaraju da znaju sve, a rupe u neznanju prikrivaju napadom na onog ko pita: “potrudi se malo i sam, šta sam ti ja ovde”), moraćemo da vas zamolimo da se sami latite literature i da malo istražujete. Takav je red: ne može jedan popodnevni prilog da vam objasni ovakvu numeru. Ali da ne bude onako pakosno kao kad vam pri prodaji uvale Linux na mašinu, pa ne znate šta da radite, daćemo vam par naznaka.

Nastavite sa čitanjem… “Varšava… Ne, nego Berlin, sedamdesetšeste.”