Novogodišnja pauza nije bila loša. Izduvaš se, pa kreneš da puniš baterije. To podrazumeva malo vršljanja po skrivenijim delovima Mreže. Nikada nije kasno da se proveri šta se zbog nedostatka vremena propustilo, a uvek se nabasa i na nešto posve neobično.
Ovo je bio prvi interesantan ovogodišnji ulov.
Andy Jackson ima višedecenijsku karijeru u muzičkom biznisu kao inženjer zvuka. Mnoge od tih tipova smo i ranije pominjali jer bi albumi koje volimo zvučali potpuno drugačije bez njihovih studijskih trikova. Jacksonova karijera je jedinstvena i po tome što su njegovi uspesi tokom više decenija povezani sa jednom od najvećih grupa svih vremena – jer ako Pink Floyd nije referenca, onda ne znam šta jeste. 
Od albuma The Wall (1979) pa naovamo, on je zaslužan za savršen zvuk ove grupe, i to ne samo na albumima, već i na živim nastupima. A kako to zvuči uživo, nikada neću iskusiti. Dejan Cukić mi je svedočio da ih je gledao na stadionu koji prima 100.000 ljudi i da je zvuk bio besprekoran – nije se moglo ni naslutiti odakle dolazi i kako je to tehnički izvedeno.
Kada neko zna svoj posao, onda ga zna. 
Jacksonov solo album Signal to Noise (2014) muzički nije nikakvo iznenađenje. On nije ni pokušao da se izmakne iz poznatog okruženja pa zvuči potpuno floydovski. “The Boy in the Forest” je pesma koja govori o odrastanju & sazrevanju i lako se prošeta moždanim ganglijama. Sva poznata sonična pirotehnika je prisutna i od nje otpadaju uši, ali Jackson nije autor kalibra Rogera Watersa. Takođe je očajan pevač, pa mu je glas izobličen propuštanjem kroz razne spravice i utopljen u kompletan zvuk.
Ovaj album ne donosi ništa novo ni epohalno, ali je zabavan i na prvu loptu zanimljiv.
