Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Eksperiment je započet. Sad više nema nazad.
Možda vam je ova numera, u svoje vreme, privukla pažnju. A možda je pak izmakla vašem pogledu na neke važne ljude u savremenoj muzici.
Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (2): Brod budala”
A sad jedan letnji eksperiment.
Malo smo pritisnuti životnim iskušenjima. I mada izgleda sasvim logično da bismo tokom letnjeg perioda morali da imamo više vremena na raspolaganju, nije tako. To pomalo ide u krajnosti među kojima nisu sve prijatne, pa ćemo zaobići opravdanja, da ne bi ispalo patetično.
Umesto toga, da ne bismo prerano proglasili letnju pauzu na Suštini pasijansa (koja pak neumitno sledi), nudimo vam jedan mali eksperiment.
Samo ovog puta, reč objašnjenja.
Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (1): Cinema Paradiso”
Ima autora koji ne uspevaju muzikom da dočaraju ispraznost života koji se odvija oko njih, ali to sasvim uspešno čine svojim primerom.
Tokom devedesetih, u vreme grunge prangijanja i repovanja, malo je bilo mesta za ženske autore. Nisu se uklapale u trendove i niko nije bio spreman da sluša njihove uglavnom ljubavne, intimne i introspektivne priče. Kao i obično, bilo je i časnih izuzetaka u obliku zmaj-žena poput KT Tunstall i Thee Gilmore u UK ili Neko Case i Sam Phillips koje su, svaka ponaosob, uspevale da kreiraju svoje autentične svetove, vrlo interesantne za istraživanje.
Početkom tekućeg milenijuma klima se promenila.
Neke osobe su predodređene za tragične sudbine iako je izgledalo da su im zvezde naklonjene.
Siguran sam da sam preslušao prva dva prva albuma irske grupe The Cranberries. Nisu bili uopšte loši, onaj njihov megahit “Zombie” nam se tokom devedesetih svima popeo na glavu, ali da se setim koliko ih je bilo u grupi, kako se zovu članovi ili naslova još neke pesme – neće moći. Odmah sam upamtio samo njihovu hariznmatičnu pevačicu Dolores O’Riordan. Ne po nekoj naročitoj lepoti ili ženstvenosti, već po odličnom pevanju i specifičnom načinju fraziranja. Već je bila izgradila sopstveni stil.
Uostalom, bila je jedna od najprepoznatljivijih alternativki u rocku.
To ja o sebi. Zapravo, svanulo mi je odavno, a tek sad sam počeo da nadograđujem.
Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.
Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.
Muzička industrija je često nemilosrdna – možeš biti i jedan od najboljih na svetu, ali ako nisi Anglosaksonac, niko za tebe neće znati.
U vreme kada je grupa Focus objavila svoj debitantski album, na njega niko nije obratio pažnju. Oni retki koji su pratili tadašnju progresivu mogli su samo da konstatuju da su u pitanju klasično školovani muzičari koji su, za razliku od uspešnih Ekseptiona koji su ponudili svoju verziju mešavine klasike i jazza, više voleli da izvode sopstvene kompozicije, pa makar ponekad citirali i velikane od pre nekoliko stotina godina.
Stvari su se drastično promenile kada je u grupu došao gitarista Jan Akkerman.
Mislite da je “utegnuta” žena savršnih oblina ideal svakoga muškarca? Niste u pravu. To je ideal svake žene.
Kao i svi normalni domaćini, za vikend sam zapalio na pijacu. Odavno znate da volim tamo da idem jer uvek sretnem nekoga, a neke od anegdota sam vam već prepričavao. Ovoga puta sreo sam L. Čini mi se da se nije mnogo promenila za poslednjih četrdesetak godina koliko se nismo videli, a posle kurtoaznih pitanja o porodičnim stvarima i prebrojavanja unučića, morao sam da je pitam:
– Kada ćemo u disko?
– Dakle, ti nikada ne možeš da budeš miran…
Postoje različiti oblici zloupotreba. Korišćenje nečije autorske muzike radi postizanja svojih ciljeva je naročit oblik takve zloupotrebe, čak i kad je legalno.
Desilo se i to. Ne samo da sam gledao plačipičkastu melodramu na televiziji, nego sam i uhvaćen in flagranti… Radio sam od rane zore do skoro predveče, smučilo mi se i nije mi bilo ni do čega. Napolju je bilo toliko sparno da sam se setio ponekog citata iz “Sto godina samoće”, nisam mogao u šetnju po takvom vremenu. Šta mi je drugo preostalo nego da odvrnem klima-uređaj na najjače hlađenje i da se nadam da ću brzo zadremati gledajući neki isprazni film na TV.
Problem je u tome što sam ponekad toliko umoran da ne mogu da zaspim. I onda se desilo: taman sam upao u fabulu za pet minuta iako je film počeo sat vremena ranije (ne treba biti naročito pametan, pa popuniti praznine jednako trivijalnim asocijacijama), kad je u jednoj sceni nekakav dvorski orkestar zasvirao poznatu melodiju, izvesno sa namerom da primeni reverznu psihologiju za drugi razred osnovne škole (prvo polugodište) na junake priče. Daljinski upravljač je ležao na stolu: tako blizu, a tako daleko. Upravo sam sakupljao snagu i koncentraciju da ga dohvatim i nadao sam se da će mi u sledećih nekoliko minuta to i uspeti, kad je u sobu ušla Jasna.
Nastavite sa čitanjem… “Nadam se da neću spasti na te grane”
Imati ili nemati, životno pitanje koje sve nas muči može da se ispriča i komentariše na vrlo ležeran način. To jest, ako si Sir Paul.
Iako su pesme The Beatlesa zajednički potpisivali, John Lennon i Paul McCartney nikada nisu “duvali u istu tikvu”. Lennon je voleo da bude “angažovan” i bio je sklon eksperimentisanju, a McCartney je vazda bio u potrazi za savršenom melodijom i refrenom koji se pamti. Jasno vam je onda ko je napisao one klasične pesme koje svi znamo (“I Saw Her Standing There“, “Yesterday“, “Here, There and Everywhere“, “She’s Leaving Home“, “Blackbird”, “Hey Jude“, “Let it Be“…) iz njihovog repertoara.
Po raspadu matične grupe postale su još očitije razlike između ove dvojice.
Nije mi do toga da ponovo dokazujem ono što niko nije osporio, ali kad se ukaže tako dobra prilika za proveru teze, ko bi mogao da odoli?…
Kad sam prošle subote objavio ono pisanije o telesnoj reakciji na muziku, nisam ni slutio da će mi novi savršeni primer naići već sledećeg dana. Desilo se, naime, da sam na jednu besprekornu muzičku ilustraciju te teze naišao negde na fejZbuku, na stranici posvećenika tehnikama interpretacije muzike u visokoj vernosti (tzv. “hifilističari”), dokono srčući prvu kafu u nedeljno jutro. Sve mi je odmah bilo jasno, a znajući da će se iste večeri u mom domu zadesiti jedno veselo društvo, odlučio sam da sprovedem jedan malecki eksperiment. Izvukao sam prečicu na ikonostas…
Reč je o ovoj izvedbi:
Auh, jebote…
Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti se savršen primer sam namesti”
