Tag: muzika za popodne

Peacock’s Files: Jed

Moja sklonost ka muzičkim opskurnostima je sasvim normalna za jednog zavisnika. Odavno mi nema spasa. Ono što ja preslušavam ne znači da će automatski da se svidi i drugima, pa izbegavam da time davim druge ljude. A kamoli da o tome pišem.

Ovih dana se zabavljam sa muzičkim komadom koji sa zadovoljstvom slušam i uživam u njemu. I sve se nećkam da nešto napišem, jer nemam bogzna šta u rukama, sem činjenice da Cevka časti kompletan album.

Zato ćemo da uvedemo novu kategoriju na blogu – Peacock’s Files će se, povremeno, baviti istraživanjem najluđih stvari u muzici posle čijeg preslušavanje neće da vam se smuči. Naprotiv! Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Peacock’s Files: Jed”

Kad Telecaster zaplače

Upoznavanje opusa ključnih muzičara je nije jedini, ali je verovatno najbolji put ka razumevanju istorije popularne muzike. Jer, ako rad ljudi koji su uticali na druge muzičare i tokove u muzici stavite u pravi kontekst, razumećete njihovu veličinu i uticaj, pronaći ćete pravilnu perspektivu o dešavanjima i ukupna slika će vam biti jasnija.

Čest problem u istraživanju takvih muzičara – barem sam ja imao takav problem dok se nisam upoznao sa pravim znalcima – nekada je bio u tome što je bilo teško pronaći njihovu fonografiju. A danas, kada je to, što bi ono rekli stari Feničani, just one click away, pretrpani smo svim i svačim i više nije lako održavati fokus na nečemu što možda nije u prvi mah tako interesantno – bar dok ne zagrebete malčice ispod površine.

Imam perfektan primer.

Znate li ko je ovaj čovek? Posvete su mu pisali i kao uzor ga navodili mnogi gitaristi. Ako vam išta znači, među tim gitaristima su se našli Robbie Robertson, Billy Gibbons, Gary Moore i Jeff Beck. I ne samo oni.

Ko je bio Roy Buchanan?

Nastavite sa čitanjem… “Kad Telecaster zaplače”

Posle poplave

Where were you when you got the picture?

Odavno verujem da su blagosloveni oni ljudi koji žive uskraćeni za većinu informacija. Na stranu čak i to što nas drže pod kontrolisanim tokom informacija, dok su tzv. nezavisni izvori postali potpuno nepouzdani: problem je u tome što je nemoguće za kratko vreme svariti čak i samo ono što vas interesuje, jer novo pristiže nesmanjenom brzinom. Konteksti se prebrzo menjaju, pa posledice događanja postaju nepredvidljive. Zbog toga nemate kad ni da se začudite, a kamoli da izvučete pouku: mediji će odraditi posao da se odgovorni izvuku, a vama pruži neka druga tema o kojoj takože nećete imati vremena da temeljito razmislite. Potrebni su krajnje jaki utisci o ljudima, stvarima i pojavama da biste im se posvetili, razmislili i dosegnuli sopstveni zaključak.

Mene ponekad zaplaše sinhroniciteti, pogotovo oni koji se tiču života ljudi. Objasniću vam lagano, samo da prvo čujemo muzičku podlogu.

Nastavite sa čitanjem… “Posle poplave”

Tama

U nekoliko vojvođanskih gradova porušeno je nekoliko građevinskih objekata u vlasništvu građana republike Srbije albanske nacionalnosti. Svesno, planirano, organizovano, sinhronizovano

Još nije svanulo dok ovo pišem. Moji pilići spavaju. Srećom, nisu jedini.

Čovek se ujutru probudi. Opere zube ili ne; doručkuje ili ne; popije kafu ili ne; zapali cigaretu ili ne. Obuče se. Krene na posao: seda u kola ili čeka gradski prevoz; počne da uči ili pozove roditelje ili prijatelje; pomuze kravu; spremi detetu doručak. I tako se dan odmotava: nekakav posao; ručak; dremka; šetnja; večera; televizija; spavanje.


Nastavite sa čitanjem… “Tama”