SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Someone take these dreams away
That pointed to another day
Pre skoro taÄno dve godine pisali smo kako je Johnny Cash “ukrao†pesmu od Nine Inch Nails. OÄigledno im se vraća, jer su pre dvadeset godina oni bili ti koji su maznuli stvar nekome drugome.
PiÅ¡tanje s mobilnog sokoćala prenulo me je iz sna. Par trenutaka mi je trebalo dok sam pohvatao da ležim na travi u parku pored Visle, gde sam prilegao kako bih se oporavio od noćnog lutanja po VarÅ¡avi – ona tri sata dremke u hotelu tog jutra oÄigledno nisu bila dovoljna. Brza provera ustanovila je da mi je ranac s foto-opremom ispod glave, onaj sa donjim & gornjim veÅ¡om ispod nogu, i da imam tek neÅ¡to malo viÅ¡e od dva sata do poletanja aviona – dobro je da nisam verovao sebi kako ću “samo malo da odmorim oÄi†te sam podesio alarm, poÅ¡to sam odvalio dobrih sat i po dubokog sna.
UtrÄavam u taksi u kome s radija piÄi poljska verzija “MaljÄikaâ€, potpuno me zbunjujući na tren. Taksista mi, joÅ¡ uvek ne potpuno razbuÄ‘enom, tutka neÅ¡to u ruku.
Bedž na kome piÅ¡e “70. rocznicÄ… Powstania Warszawskiegoâ€.
Danas smo se prvi put sreli posle nekoliko godina. Kurtoazno se pozdravili i pitali za zdravlje. Ruka ti je, nekada, bila Ävršća.
I vratilo se sve ono Å¡to smo mislili da smo zaboravili…
You’re tearing me apart
Crushing me inside
You used to lift me up
Now you get me down
Odavno se nisam tako slatko nasmejao pregledajući stare klipove. Obratite pažnju na gitaristu i styling kompletne grupe.
Ko bi mogao i da nasluti u vreme snimanja da će se iz ovoga izroditi nešto sasvim drugo.
Ako pitate bilo kog rokera zaÅ¡to je poÄeo da svira, odgovor će u većini sluÄajeva biti isti. Zbog devojaka. Oni koji tvrde suprotno su previÅ¡e stidljivi ili lažu. 
Pa je sasvim normalno to Å¡to žene, a pogotovo dogodovÅ¡tine sa njima, predstavljaju jednu od kljuÄnih tema popularne muzike. 
Odnos muÅ¡karca i žene je platonski ako se ne desi ono. A priÄa o tome se, najÄešće, zavija u eufemizme i oblandu od viÅ¡e slojeva kako se Äuvari morala ne bi dosetili. Koliko je ko već veÅ¡t sa reÄima. 
 
 
 
 
 
Za P.P. Arnold sam prvi put Äuo od Keitha Emersona. U jednom od svojih intervjua, joÅ¡ dok je bio u The Nice, pomenuo je da je najranija postava ove grupe bila prateći bend ovoj pevaÄici. Zapitao sam se ko je ona bila kada su joj ovi vrsni muziÄari “držali leÄ‘a”.
Na odgovor sam morao poduže da priÄekam: niko nije imao njene snimke. 
Kada je Jeff Beck napustio Yardbirdse usred uspeÅ¡ne ameriÄke turneje, svi su se uhvatili za glavu i zapitali se koji mu je… Iz danaÅ¡nje pameti, to je bio logiÄan potez, jer sa Yarbirdsima nije viÅ¡e imao Å¡ta da traži – već je bio miljama daleko ispred njih, u razmiÅ¡ljanju. Veoma mlad i pod adrenalinom, napravio je svoju grupu sa kojom je tokom 1967. godine svirao po klubovima u Londonu. Prva inkarnacija The Jeff Beck Group ukljuÄivala je danas velike muziÄke zvezde: Ronniea Wooda na ritam gitari, Roda Stewarta kao pevaÄa, a ritam sekcija se menjala od svirke do svirke.
Kada se postava grupe ustalila, Beck je snimio jedan od najboljih albuma svih vremena, Truth (1968), otišao sa njom na svirke po Americi, a kada su se vratili sve je rasturio. Mladost – ludost!
Nama samo ostaje da se pitamo kako bi rok muzika danas izgledala da se to nije desilo.
Pre neki mesec bivÅ¡i ministar zdravlja je, kao iskusan lekar, postavio dijagnozu da su Srbi “masni i depresivni”. Ovo “masni” verovatno znaÄi da će neprijatelji lakÅ¡e da nas nataknu na kolac, a “depresivni” da graÄ‘ani ne valjaju Äim su zaboravili da se raduju.
Kako god da tumaÄimo njegove reÄi, loÅ¡e nam se piÅ¡e.
DoduÅ¡e, u sliÄnom tekstu neki od novinara je ustvrdio da smo manje depresivni od Hrvata i Crnogoraca. BaÅ¡ me je uteÅ¡io.
Ustao sam pre tebe, lagano, da te ne probudim, na prstima iÅ¡etao iz naÅ¡e sobe i joÅ¡ pomalo bunovan odteturao se do kuhinje. ParÄe torte koje sam brižljivo skrio u zadnjem delu frižidera je i dalje bilo tamo – neotkriveno, nadam se. Zabo sam u njega svećicu, zapalio je posle skoro Äitave veÄnosti traženja upaljaÄa (jedna od mana ostavljanja cigareta) i uputio se natrag u sobu.
I walk along the street of sorrow
The boulevard of broken dreams
Where Gigolo and Gigolette
Can take a kiss without regret and so forget their broken dreams
Dobro pamtim kad sam prvi put Äuo kako peva Diana Krall. Behu to pionirski dani razmene MP3 audio materijala, kad su oldvejveri jedva uspevali da se saberu od Äuda Å¡to viÅ¡e neće morati da se muÄe dajući velike pare na skupe audio kasete. Na jednom od tri CD-a koje sam pomno Äekao i najzad preuzeo od Bange, nalazilo se neÅ¡to Å¡to uopÅ¡te nisam pojma imao Å¡ta je. No, reÅ¡io sam da najpre presluÅ¡am Arethu Franklin: album Young, Gifted and Black (1972) sam odavno priželjkivao u svojoj fonoteci jer sam o njemu godinama samo sluÅ¡ao hvalospeve. I pod utiskom tog remek-dela, pustim album All for You (Dedication to Nat King Cole Trio) (1996), koji je potpisala pevaÄica Äije ime nisam znao, a njenu muziku nikad nisam Äuo niti tražio da Äujem. Banga je sam dopunio CD tim albumom kad je video da ima mesta. Pa dobro, pomislih, album je posveta sjajnom i neverovatnom pevaÄu: vredi posluÅ¡ati ko god da je.
Sećam se i Å¡oka kad sam prvi put Äuo tu izvedbu “Boulevard of Broken Dreams“. Pomislio sam: da li je moguće da se ovih godina pojavi neko Äija duÅ¡a je crnja od duÅ¡e Billie Holiday? Taj glas je udarao pravo u bazu lobanje. Tu nije imalo Å¡ta da se doda niti da se oduzme. To je bilo to.
A onda Å¡ok.
Ovo ne da nije matora crnkinja, već mlada belkinja, pa još plavuša. O, sunce ti žareno! 