Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Putevi Gospodnji su nedokučivi!
Dok lutam Londonom, pažnju mi privlači omot ploče koja stoji u izlogu. Na njemu ne piše ništa, samo slika dečaka i njegove oči koje gledaju pravo u mene. One su tople, zrače nevinošću. Ulazim u prodavnicu, raspitujem se o albumu iz izloga i kupujem.
Ispostavilo se da mi je to jedna od boljih kupovina u životu. 
Pretpostavljam da se većina ljudi koji navraćaju ovamo seća “Džuboksa“, časopisa iz sedamdesetih koji je pretekao u osamdesete pre nego što se tiho ugasio. A da li se ko seća “Džuboks magazina” iz šezdesetih? Prvog jugoslovenskog muzičkog časopisa posvećenog rok muzici, čiji je urednik bio legendarni Nikola Karaklajić. I ja ga se slabo sećam, još sam bio klinac. Na žalost, nisam sačuvao ni jedan broj.
Ali sam sačuvao nešto drugo – nekoliko flexi diskova koji su, ponekad, objavljivani uz njega.
Oh, you were majesty
Your roads were heavy
And your longing was cut from bone
Imam razloga da verujem da će dobra muzika preživeti sav onaj mulj koji je formiran nastankom muzike za gledanje (MTV), muzike za merenje čiji je duži (VH1) i muzike interesnih grupa (svi ostali). Postmoderni pristup stvaranju je učinio popularnu muziku sasvim dovoljno raznovrsnom, samim tim i otpornom na trendove i petparačke uticaje. Oni kojima je novac postao draži od ideje koja ih je učinila poznatim sami su se izolovali (Goran Bregović, Bono Vox i svi ostali između njih dvojice) i pretekli su kao lakrdija o kojoj više nema smisla govoriti čak ni u sarkastičnim nastupima.
Prosta poenta glasi: potraži današnju muziku koja bi ti mogla biti po volji i sigurno ćeš je pronaći. Ja sam se u to uverio mnogo puta, a bend o kome danas pričamo je jedan od najboljih dokaza da muzici nije kraj, kao što tvrde razne lenje glave.
Istina, tog benda nema više, ali njegovo nasleđe je preteklo.
I can’t breakaway, though you make me cry
I can’t breakaway, I can’t say goodbye
No I’ll never, never breakaway from you
E, ovo je prava ženska ljubav. Iz aviona se vidi da pripada nekim drugim vremenima. Kada je sve bilo mnogo jednostavnije.
Danas, kada su se žene “izborile za emancipaciju” koja im se svakodnevno lupa o glavu, nikako ne mogu da se odluče šta bi da budu.
Stiskavac je pomalo zaboravljena kategorija. Vukajlija daje jednu od mogućih definicija:
Ples koji se, po priči moje keve, izvodio na žurkama (tada se to zvalo igranke) u sali za fizičko, ponekad i u mesnoj zajednici. Momak i devojka bi se priljubili jedno uz drugo i tako igrali. Za sramežljive, patrijarhalno vaspitane devojke tog doba, ovakav ples često je bio veoma neprijatan, zbog straha da ih neko ne vidi sa momkom dok se grle, a pogotovu dok se ljube! Većini njih se na tim igrankama desilo i prvo ljubavno iskustvo, prvi poljubac, pa ove igranke često ostaju u prelepom sećanju.
Znači, laganica sa ljubavnom tematikom uz koju se sve ubrzanije diše. 
U jednom od intervjua Dado Topić je ispričao sledeću anegdotu koja ide, otprilike, ovako:
Svirali smo skoro gažu na nekom od zagrebačkih fakulteta. Vedran (Božić), Rale (Divjak) i ja. Prašili smo skoro dva sata obrade i naše stvari. Svirka je bila odlična, publika zadovoljna, pevali su sa nama ono što su znali. Posle svirke, priđe nam jedan klinac i kaže:
– Dećki, niste loši. Mogli ste malo bolje da odsvirate stvari od one stare grupe Time. Znate li koje?
Malac je imao sreću što je to rekao Dadu, koji je fini čovek. Da je umesto njega bio Milić Vukašinović, leteo bi kao frisbee po sali. 
– I tako… Ne odosmo u Beč da gledamo Neila Younga.
– Ne odosmo. Baš smo šupci.
– I ništa drugo.
– Propuštamo šanse. Gubimo prilike.
– Lenštine. Kreteni lenji.
– Sledeći ne propuštamo.
– Pijem u to ime. Sipaj još jednu.
– Aj’ spasi bog.
– Aj’ pa živeli. A što je stala muzika? Pusti nešto da svira.
Are we really happy here
With this lonely game we play?
Looking for words to say
Uh, koju verziju da turim?
Oduvek sam želela da pišem pesme. U tinejdžerskim godinama sam to želela više od svega. Ali mi se nije dalo. Zavidela sam ljudima koji su na taj način mogli da iskažu svoja osećanja i da to urade na pravi način. Nisam mogla da zamislim sebe ni blizu takvih ljudi.
A onda je došlo do preokreta.
Guinnevere had green eyes
Like yours, mi’lady, like yours…
Slušam ove stihove dobrih četrdeset pet godina redovno i svaki put sam ponovo u čudu znajući priču koja stoji iza. Trenutak neverovatne lucidnosti, ludila, nadahnuća, proviđenje…
Ili od svega pomenutog po malo.