Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Razvod je teška stvar. Kada izgubiš voljenu osobu, moraš nešto da menjaš. Posle početnog šoka, neizbežne patnje i uobičajenog preispitivanja ko je za šta kriv, vreme je da se krene drugim putem. Žene to brzo i elegantno rešavaju: promene boju kose, frizuru i daju se u poteru za novim muškarcem. “Da vidi, bitanga, šta je izgubio”. 
Pevačice, za svaki slučaj, promene i žanr koji pevaju. 
Pre neku noć zatekao sam se sa društvom u virtuelnoj kafani. Činimo to s vremena na vreme, tek toliko da razmenimo misli i preporuke za slušanje. Niko od nas ne može sam da se izbori sa gomilama muzičkog đubreta koje redovno izlazi u sve većim količinama.
Jedan od tih drugara se upravo vratio sa neke svirke na kojoj se dobro proveo, pa je potegao priču kako smo potpuno zapostavili domaće izvođače. Komisijski smo se složili da je to tačno i dogovorili se da za naredno okupljanje svako od nas izbunari nešto interesantno.
Još samo kada bih znao odakle da krenem…
Taman sam počeo da varim ručak i da se opuštam posle napornog dana, kada mi je zazvrčao telefon. Комшија, ovdašnji, piše mi na ekranu. U trenu, pomislim da se nešto ružno nije desilo, pa odmah odbacim tu misao. Znao je on, i iz pečalbe, da pozove (daleko je Amerika), da se malo ispričamo. 
– Ajd’, izađi na sokak.
– Izlazim…
Reči su, ponekad, brže od pameti. Dok se obuvam, mislim kako kod nas nema sokaka. I ne znam šta me napolju čeka. Dešavalo se, da posle ovakvih poziva, zateknem na ulici samo nepoznatog dostavljača koji mi uruči pozdrav prijatelja. I produži svojim putem…
Negde na polovini moje ulice, zvane sokak, ugledam Комшију. Sa sve gospođom. Aiiiii, kakve neočekivane radosti! 
Lep je i sunčan dan, leto ‘81. Švrljam bez nekog cilja po Oxford Streetu i zevam u izloge čekajući drugara da se odnekud pojavi. Pa da palimo dalje. Dogovorili smo se da obavezno popijemo po pivce u pabu The Swan i odmorimo malo u njihovom komšiluku, ispod prvog slobodnog drveta: Hyde Park je već sa druge strane ulice. 
Pažnju mi privlači tabla na kojoj piše Records Imports i osećam kako me adrenalin udara. U trenutku odbacujem važna upozorenja koje mi šalje mali mozak. Ono, kako nisam nikakav karakter kada ne mogu da odolim iskušenju, kao i najvažnije pravilo koje smo na turneji sami ustanovili: da nikada ne ulazimo u prodavnice ploča sa svim parama koje imamo. 
Hrabro silazim u podrum prepuštajući se znatiželji. 
The shadow of your smile
When you have gone.
Will colour all my dreams
And light the dawn.
Hajd’mo, popis inventara, da vidimo šta nedostaje… Ona prepodnevna valjanja po krevetu. Hmda, fale, ali to može da privremeno zaleči deceniju mlađa cura. Kako od koga mlađa? Pa od nje, naravno. Šta da zaleči, srce? Jok bre, ego.
Idemo dalje, da pogledamo po gornjim policama. Aha, evo ga, ima na spisku, ali nema na stanju – nedostaju one kasnonoćne prepiske. Pa dobro, koliko puta sam rekao da su te vrcave razmene mišljenja kvaliteta jednog književnog dela, jednostavno ću uzeti neku dobru knjigu kao supstituciju.
Čime da zamenim onaj Osmeh, da mi je znati…
Наслов звучи без везе, ал’ шта се ту може, превод је такав. Гледао сам да преведем и грешку из оригинала, јер множина од index није indexi него indices.
Ни дан данас ми није јасно шта је нагнало две групе, са потпуно неспојивим ликовима & делима (енгр. профилима), да крену заједно на турнеју по Бугарској.
Индекси су тада већ били чувен напредни бенд. Још 1967. су се прочули широм СФРЈ са “Пружам руке”, што је могло да стане раме уз раме са било којом ударном трупом из британске инвазије, или пре да је предводи. Три године касније су већ били славни са “Да сам ја нетко” на оном загребачком фестивалу.
И онда, још само три године касније, ово. Ово није заједничка турнеја, где наступају мало једни мало други. Ово је комбиновани бенд, иза Даворина се јасно чује Чоби.
…Rad ove žene je veličanstven u svakom pogledu i svakom trenutku. Svi su navikli da takva ocena uvek ide uz njeno ime i njeno delo, ali nikome nije jasno kako joj to uvek uspeva.
Nema svrhe odugovlačiti: dragi moji, danas slušamo Kate Bush. Imamo dobar povod za to.
I believe in love, I’ll believe in anything
That’s gonna get me what I want and get me off my knees
Then we’ll burn your house down, don’t it feel so good
There’s a forest fire every time we get together
Sa N. je bilo veoma zabavno. Smejali smo se po celi dan uprkos razlikama. Ona je volela sladoled sa limunom, ja sa vanilom. Uživala je u ljubićima, a ja u krimićima. Čitala je tračeve, a ja ozbiljne diskusije u kojima su akteri ukrštali mačeve. Nervirala se što ja vozim sporo, mene što ona vozi brzo. Tamo gde bih ja skretao desno, ona je skretala levo… 
Savršeno smo se slagali samo tamo gde nam nisu bile potrebne reči i gde smo, bez njih, bili usredsređeni jedno na drugo. 
Sagorevali smo polako, iz noći u noć. Uz Ferryjevu Love Is the Drug. Na nesreću, ja sam znao i nastavak, Both Ends Burning. 
Letnje vrućine i ja nismo u ljubavi. Pa kada naiđe dan poput današnjeg, ja se preporodim. Nešto ispod trideset stepeni. Divota! 
I dok se vraćam u toplinu doma svoga posle uspešno okončanog posla, pevušim u sebi:
In the summertime when the weather is hot
You can stretch right up and touch the sky
When the weather’s fine…
Prisećam se kako je pesma “In the Summertime” bila veliki hit 1970. godine. Toliko veliki da su ga sva deca pevušila. U suštini, ovo je dečija pesma, jednostavnog teksta koji slavi letnju bezbrižnost.
Iako su bili histerični za vreme Britanske invazije, Amerikanci se nisu previše primili na pop muziku koja je dolazila sa Ostrva tokom šezdesetih. Ali su uredno smislili kovanicu koja je označavala takvu vrstu muzike – power pop.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih nastavili su da slušaju ono što je dolazilo sa drugih strana, ali su se retko osvrtali na svoje muzičare.