Zove me Vule pre neki dan…
– Jesi li gledao seriju?
– Koju?
– Ono što sam ti doneo prošle nedelje.
– A, True Detective…
– Moraš!
Kada mi on kaže da moram, to znači da je nešto jako dobro. Glavnu zvrčku ostavio je za sam kraj razgovora.
Tag: muzika za popodne
Tvoje slike
I’ve been looking so long at these pictures of you
That I almost believe that they’re real
I’ve been living so long with my pictures of you
That I almost believe that the pictures are all I can feel
Kako prolazi vreme, zaboravljamo. Svakog dana nam jedna nova sitnica iščezne iz sećanja. Prvo je to tačan raspored mladeža na leđima, onaj koji sam tako pomno pratio putujući do nekih samo meni znanih odredišta. Zatim pokret kojim zabacuje svoju dugu crnu kosu. Zubić koji nedostaje gore desno… ili beše levo? Ipak desno. Pogled olakšanja ka mobilnom sokoćalu na kojem nema propuštenih poziva, a brojke digitalne vekerice su još u milosti… još malo.
Zaborav je progresivan, i u jednom momentu bi počeli da nestaju delovi lika, jedan po jedan. Verovatno bi, na kraju, ostao da visi samo taj Osmeh, kao kod Češirskog mačka.
Zato hvala slikama, svojevrsnom “refresh” tasteru kao kada nam se stranica ne učita do kraja. Onima koje su poslate u periodu kada je zaborav bilo nešto što smo mislili da neće doći na dnevni red. Neke od njih su pažljivo birane, kako ne bi bilo upliva jednog života u drugi, dva potpuno različita i odvojena matematička skupa u kome ipak postoji zajednički presek. Neke namenski napravljene, za nezaboravak koji je trebalo da premosti dane, a sada premošćava eone.
I bez ijedne zajedničke. Taj mozaik moram da sklapam na montažnom stolu unutar ove lude glave…
Teška vremena
Noć je dobro odmakla. Još sam budan. I još zadovoljno predem, što mi se retko dešava. Stigao sam da napišem prilog i neću da mislim o sutrašnjem danu. Ni o novom tekstu. Red je da se opustim i častim sebe.
To sa opuštanjem ne ide uvek kako bih hteo, pa rešim da pogledam neki od mnogobrojnih filmova koji mesecima čame čekajući da ih pustim. Odlučim se za Stand Up Guys, sve rečunajući da neće valjda Pacino & Walken da me zajebu.
Nisu oni, režiser je to uradio. 
Dok raspremam krevet za spavanje, kreće špica sa onima koji su dali pare za snimanje filma. To me, ionako, ne zanima. A onda, neočekivano, čujem fankoidni ritam prekriven drhtanjem violina i čoveka koji me momentalno podseti na Orisa Reddinga kako peva stihove:
Cold, cold eyes upon me they stare
People all around me and they’re all in fear
They don’t seem to want me but they won’t admit
I must be some kind of creature up here having fits
U, jeee, šta ovo beše? 
Čokolada
U vreme priprema prvog globalnog koncerta Live Aid jula 1985. godine, organizatori su imali sjajnu ideju. Predložili su Micku Jaggeru i Davidu Bowieu da upriliče zajednički nastup kakav do tada nije viđen na pozornicama: jedan od njih je trebalo da bude u Londonu, a drugi u Americi i da zajednički izvedu neku pesmu. Ideja je propala jer tehnički nikako nije mogla da se izvede sinhronizacija zbog kašnjenja signala. Umesto toga, ostao nam je zajednički singl & promotivni spot.
Izbor pesme nije bio senzacija. Odabrana je Dancing in the Street, što beše prvi hit za grupu Martha & The Vandellas (1964) i, ujedno, jedna od ključnih pesama u formiranju Tamla Motown zvuka.
Imaju li Bowie & Jagger još nečega zajedničkog? Imaju, itekako, mada se, do skora, nije baš znalo. Voleli su istu čokoladu. 
Doduše, nije se odazivala na ime Milka. Njeno ime je Claudia Lennear.
Vilenjak
Lilka se vratila iz Beograda. Uvek kada je odlazila kod bake & deke, donosila je neku muziku. Dobro je da se i sećam tih trenutaka. Bili smo klinci i još smo išli u osnovnu školu. Ovoga puta donela je novi singl. Bio je to neki potpuno nepoznati tip. Drečavi žuti omot singlice je naprosto mamio da ga pažljivo proučim. Na njemu je bio kul frajer sa cvikerima i bradicom. Falilo mu je pola glave, a umesto kose, da se popuni praznina, videle su se neke planinčine.
Najčudniji je bio naziv pesme, Tokoloshe Man. I muzika je bila čudna. Ništa mi nije bilo jasno. 
Ljubav kao nedelja
I want a Sunday kind of love
A love to last past Saturday night
Nepodnošljiva lakoća stvaranja
Da odmah razjasnim naslov: ja zapravo ne znam da li je Paulu Welleru lako da stvara. Njegova muzika zvuči tako, a nepodnošljivo je razmišljati o tome zašto samo tako malo ljudi to može. To je istovremeno i strašno i divno.
Nije da nije: družili smo se sa Modfatherom i ranije (evo ovde, ovde i ovde, pride Jam ovde). Ali, majstorija nikad dosta, pa šta tu ima da se priča… Zapravo, ima nešto: samo da pustim jednu od meni najdražih iz Wellerovog opusa, i to živu verziju, pa da malo pustim misli da same teku (spasavaj se ko može).
Mi smo detektivi
Kako vreme prolazi, ovo pisanje postaje sve zabavnije. Barem meni. Odvuče me na potpuno neočekivana mesta, probudi mi sećanja & oživi asocijacije na neko vreme koje je bilo sasvim drugačije od današnjeg. Bilo je manje svakodnevnih senzacija & više zabave, a ženske se nisu muvale u četovima, na Fejsu ili slanjem SMS poruka.
Danas sam zalutao na sam početak veselih osamdesetih. Gledao sam dokumentarac u kome Martin Ware (Human Legue, Heaven 17) objašnjava kako su radili produkciju u to vreme i dobijali čudesne zvuke iz modularnih sintisajzera. Jer, polifonih nije bilo, tek su počeli da se pojavljuju.
Bili su opsednuti tehnologijom kao i mi danas, samo malo drugačije. I primitivnije, jer nije bilo semplovanja – lepile su se magnetofonske trake da bi se dobili specijalni efekti. 
Odlazak Belog Desperadosa: R.I.P. Johnny Winter (1944-2014)
Zoćin jučerašnji prilog kao da je prizvao vest. Jedan od čuvenih sinova delte Misisipija juče je otišao na Neko Bolje Mesto.
Johnny Winter nikad nije prestao da svira, ama ni da se odmori od samog sebe. Bio je bolestan godinama, ali prema tome se ophodio kao prema nekoj usputnoj nelagodi. Odmoriće se tek sad: bavljenje muzikom je za njega bila velika borba koja je trajala celog života.
Ova svirka je vrlo ilustrativna za Čoveka Bele Kose: raslojava se u svim pravcima, ne znaš gde će te odvesti. Nema mnogo takve muzike, bez obzira na žanr.
Nastavite sa čitanjem… “Odlazak Belog Desperadosa: R.I.P. Johnny Winter (1944-2014)”
Delta Misisipija
U julu 1967. godine, na vrhu top lista širom sveta šepurili su se Beatlesi sa svojim antologijskim albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Što se mene tiče, mogli su na prvom mestu da ostanu još godinu dana jer taj album, u to vreme, teško da se mogao uporediti sa bilo čime što je do tada snimljeno.
A onda se pojavila pevačica koja ih je za tili čas oduvala sa trona.
Zvala se Bobbie Gentry.