Tag: muzika za popodne

War…
What is it good for?
Absolutely nothing!

Naša stvarnost postaje sve gadnija, a moj stomak sve osetljiviji na nju. Umalo se jutros ne ispovraćah, čim sam uzeo novine u ruke. Gledam u naslov “Počeo Treći svetski rat” i ne mogu da verujem očima. Ko? Gde? Kako? Zašto? A ništa ne pada sa neba sem dosadne kiše.

Neko se opasno zajebava sa svima nama, a “novinari” se olako igraju teškim rečima. A čim počne igra rečima, odmah je tu i manipulacija stvarnošću u kojoj živimo. Da li je stvarnost zaista ono što živimo ili je to samo jedan od filmova u kojima smo, istovremeno, glumci i publika?

Odgovor, naravno, niko ne zna. Vešto se krije iza brojnih eufemizama koji se ponavljaju kao mantra.

Nastavite sa čitanjem… “Za šta je rat dobar?”

I took on more than I could handle.
I bit off more than I could chew, I hit the wall.
I went off like a Roman candle.
Burning everyone I knew, I hit the wall.

Pesma se tek pojavila, a ja se već radujem kao malo dete i ne mogu da se uzdržim. Čekam 17. jun, pa da krenem da krckam novi album nazvan Band of Brothers. Jer, ko zna šta će se tek na njemu naći i koja tu braća pripomažu.

U to ime ću odvojiti najkvalitetniju buteljku u kući i raščistiti gužvu okolo da bih bio sam.

Nastavite sa čitanjem… “Zid”

Mučna je situacija kada neki rock bend napusti ključni autor. No, ako je ekipa jaka i zrela, može to da preživi – imali smo mnoge primere u istoriji. Ponekad bi se grupa pri ozbiljnoj personalnoj promeni prestrojila, pa nastavila istim kursom. Ponekad, pak, došlo bi do značajnog pomaka u stilskom određenju i zvuku, dok bi nekakav lajtmotiv ostao isti. A ponekad bi preteklo samo ime, dok bi sam bend, iako u njemu i dalje rade neki isti ljudi, postao nešto sasvim drugo. Hajde da pustimo malo muzike, pa da se prisetimo nekih primera ovakvih evolucija bendova.

Nastavite sa čitanjem… “Oblici evolucije rock bendova”

Kao što znamo, ženska ćud je nedokučiva i kada one urade nešto sa svojom glavom, poručuju nam da treba da promislimo šta se u njoj dešava. A kada kosu ofarbaju u ljubičasto ili zeleno, treba potražiti najbliži zaklon, za svaki slučaj. To je faza kada ti saopštavaju da je vreme za razmišljanje isteklo. 

U slučaju pevačica, prethodno ne mora da znači pa, s vremena na vreme, neke od njih overim jer znaju itekako da me iznenade. Na najbolji mogući način. A i ako pođe po zlu, ne mogu mi ništa, jednim klikom im zapušim usta. 

Tako, naoružan srpljenjem i bez predrasuda, rešim da overim gospođicu zelene kose…

I da vidiš čuda, ispade jako dobro. Obično se ne dešava da se obrade tuđe pesme koje su još friške, ali ova verzija, barem za mene, zvuči bolje od originala.

Nastavite sa čitanjem… “Želim li da znam (part II)?”

Sećate li se svoje prve vožnje vozom? Obično smo svi bili nešto mali pa nam se to gubi u magli godina, ali u mom slučaju situacija je bila takva da sam prvu deceniju života putovanja provodio uglavnom ušuškan na zadnjem sedištu ćaletovog “keca”, bilo da je reč o odlasku na more (putuje se uglavnom noću, da se izbegnu vrućine) ili do zrenjaninskog atara gde nam je bilo stacionirano 90% rodbine.

Stoga mi je živo u sećanju ostala prva vožnja po šinama, jer sam već dobrano zagazio u adolescenciju. Nije to bio voz u klasičnom smislu te reči, već šinobus koji je polazio sa Dunav stanice, no ugođaj je bio kompletan. Najveći utisak mi je ostavio most između Tomaševca i Orlovata koji je “shareovan” između šinobusa i drumskog saobraćaja, tako da sam sa zanimanjem gledao automobile koji su stajali na semaforu čekajući da mi prođemo. Godinama sam želeo da se vratim na taj most, te sam to i učinio tri decenije kasnije, prošlog leta…

Nastavite sa čitanjem… “Voz”

Od onih sam koji ne vole svađe, radije se raspravljam sa ljudima sa kojima ne delim mišljenje. Pa ko pobedi. U svađama nema pobednika, svi akteri gube.

Sa ženama je još gadnija situacija, jer neke, naprosto, vole da se svađaju. Ili raspravljaju, njima je sve jedno, važno je da se priča. Još ako su jezičare… Tek onda se nagrabusi. Stoga je tema rasprave jako bitna, a ako sa ženom raspravljaš o politici, tek onda si obrao bostan: ili ćeš mirno popiti tiradu bez smisla ili ćeš biti proglašen za neznalicu. Pa onda, SAM, misli šta hoćeš.

Srećom, ima izuzetaka, pa muško/ženska rasprava može da postane povod za zaista cool pesmu.

Nastavite sa čitanjem… “Dvostruko upucan”

I can’t see much of a future
Unless we find out what’s to blame, what a shame
And we won’t be together much longer
Unless we realize that we are the same

“Poslušaj ovu pesmu”, reče Ona, “Nouvelle Vague su obradili Buzzcocks”.

Odlična obrada, laganiji tempo čak nekako i više odgovara rečima nego kod originala. No, baš u toj neusklađenosti je formula uspeha Buzzcocksa… brzina i napetost punka u kombinaciji sa rečima koje kao da su skinute iz nekog hita sa pop liste.

Stoga, neka danas bude izvorna verzija. Jer kao što je miks punk zvuka i pop tekstova nešto što po definiciji ne bi trebalo da uspe, po istom pravilu ne bi trebalo da uspe ako se upustimo s nekim u koga ne bi trebalo da se zaljubimo. A stari prevarant život udesi da je tako najlepše…

Javio mi se Crni. Retko se viđamo, stalno je u nekakvim humanitarnim akcijama po celom svetu, pa nikada ne znam odakle će da me pozove. Poslednji put je zvrknuo iz Ruande i slatko smo se ispričali, sve o trošku Ujedinjenih nacija.

Crni ima dobar običaj da mi donese neku lokalnu muziku iz mesta gde je bio. Nekada su to sasvim egzotične i jedinstvene stvari, samizdati uličnih svirača o kojima nikada neću saznati ništa ili tipova koji pevaju za malobrojnu publiku u nekoj kafani. Često su to poprilično loši i primitivni snimci koji samo prolete pored mene. Nema tog organskog okruženja u kome egzistiraju pa je moj utisak potpuno drugačiji.

Ovakvi snimci imaju neprocenjivu vrednost u odnosu na industrijske mešetarije – autentični su i iz njih izbija život, najčešće grub, bez studijkog poliranja.

Željno išćekujem čime će Crni ovoga puta da me obraduje. Pruža mi disk i smeje se.

Nastavite sa čitanjem… “Hi-Fi”

Pre mesec dana pomenuo sam novi bend & novi album koji, za malo, da doživi sudbinu još gomile stvari koje stoje na čekanju još od prošlog leta iz veoma prozaičnog razloga: zaboravim na njih ili mi nešto odvuče pažnju. E, nećeš ga majci, rekoh sebi, namučen od jučerašnjeg preslušavanja novog albuma jedne od megazvezda koji me je potpuno bacio u bedak, toliko da sam u sebi neprestano ponavljao antologijsku rečenicu Mladena Delića: “Ljudi, je li to moguće?”

Pa, kada sam već još pri pameti, da napišem koju… Dok mi još uvek rade bubrezi!

Nastavite sa čitanjem… “Šine”

U sali je bio mrkli mrak, a već napaljena publika je počala da negoduje. Čuo se po koji zvižduk, a kada su se muzičari pojavili na sceni galama & zvižduci su postali nesnosni. Još se samo čekalo da muzika krene da se valja…

A onda je pevač prišao mikrofonu i mirno rekao: “Ovo je naš poslednji nastup, uradili smo sve što smo znali i mogli. Grupa Family prestaje da postoji.”

Tako je završio karijeru jedan od najboljih i najintrigantnijih bendova svih vremena.

Nastavite sa čitanjem… “Srce”