Ja večeras slušam ovo uživo, a vi? 
Tag: muzika za popodne
Himna
Danas mi je bio jedan od onih dana kada sve ide naopako. Ne sećam se kada mi se poslednji put desilo da me probudi budilica. Obično sam vredniji od nje. A ako je ona nekada na dve noge, onda se budim zorom, pre nje. Da dan započne kako treba… 
Tako se radni dan završi sa nekoliko problema manje i jednim povelikim koji me čeka sutra. Fuj! 
Vratih se smožden od umora sve se pitajući šta sam Bogu skrivio da ceo život bildujem mozak a ne telo. Ionako se to kod nas malo ceni, a i bez mozga se lakše živi. U takvim trenucima obično posegnem za namenskim diskom za podizanje raspoloženja. Valjda svako ima barem jedan takav. Ili se varam, možda sam ja nastran kada mi muzika služi za takve stvari. A jedna od pesama za “dizanje” je baš ova.
Epitaf (2)
Kad ti naleti talas sinhroniciteta…
Tri slike u manje od 24 sata. Sve pokazuju na isto mesto. Na jednu pesmu koja je važan deo istorije muzike dvadesetog veka. Da je čujemo, pa da vam prepričam te slike.
Depresivna
Sedim večeras sam sa sobom, smišljam šta bih napisao za sutra kad zazvoni telefon. Naravno, dece se to ne tiče jer uglavnom njih zovu, ali ja sam dežurna sekretarica. 
Moj komšija Milence, k’o da sam mu žena, odsečno naredi: Ajd’, dođi!
Znam ja šta me kod njega čeka: čašica, po starom šumadijskom običaju jer on je pravi domaćin, i čašica empatije. Bijući sebe sve petama u dupe, odem. Valjda će, čašicu po časicu, proraditi i ta prokleta inspiracija. 
I, da bi ugođaj bio baš kako treba, Milence, kao pravi komšija i okoreli roker, koji je odavno skratio kosu da mu je unuci ne bi mrsili, pusti radio…
Samac
Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu: bljesnu, pa nestanu, odstoje neko vreme u naftalinu, pa ih se neko ponovo seti, dožive razne interpretacije… Neko ih ispolira, neko rasturi na sitne komade do neprepoznatljivosti i neslušljivosti.
A neke velike pesme završe kao B-strana singla, poput ove.
A ponekad se desi da su B-strane singlova bolje nego nečiji čitavi albumi! 
Recite ribama da sam se vratio
“Osim boje, mirisa i ukusa, neodvojivi, suštinski elementi whiskyja su i istorija, tradicija i dostojanstvo. Mnoge uzbudljive i romantične povesti, stotine godina, nebrojene generacije kraljeva i podanika utkane su u sagu o najpopularnijem plemenitom alkoholnom piću na svetu, koja se neprekidno proširuje novim detaljima, pričama i proizvodima…“ – napisao je moj prijatelj Saša u svojoj kniizi “Vatra iz vode“.
Jednoga dana Saša se pojavio sa hrpom novih diskova i upitao me:
– Jesi li slušao Whiskey?
– Valjda, jesam li čitao?
– Ma, ne, jesi li slušao album Whiskey?
Nasuo sam whiskey za nas i pustio Whiskey.
Pustinjska ruža
Sa nekog od svojih putovanja, Ćale mi je doneo trandžu. Ne onakvu veliku kakve crnci nose na ramenu po raznim filmovima dok se gegaju scenom u ritmu muzike za ples, ali dovoljno dobru da ‘vata sve živo što ti pada na pamet. U to vreme to je bilo kao da me je neko priključio na Internet. Trandža se gasila samo u trenucima kada je nestajala struja, a ja sam provodio sate menjajući stanice, slušajući egzotične jezike i, naravno, muziku.
Padam
Doduše, ja padam od posla. Ovaj u pesmi pada iz drugih razloga.
Veli Zoća Peacock da se danas snalazim za muziku za popodne, jer pritisnuo ga je posao i ne može da stigne da priloži uljudan prilog. A zato smo tu da pomognemo jedni drugima: drvo se na drvo oslanja, a vinil na vini (pa tako bar dve hiljade komada, dok zamalo ne pukne greda na tavanu). Ispade zicer, jer sam u nekom tekstu jutros očešao sintagmu “goin’ down“, koja u slučaju pesme na koju sam se asocirao ima doslovno značenje, a ne jedno od pedeset idiomatskih.
I’ve got my head out the window
And my big feet on the ground, yes I have
I ne prestaje da mi se vrti po glavi. A jedini način da izbiješ pesmu iz glave jeste da je ponovo turiš u uši. U ovom slučaju, to mi nije teško palo.
Svod od suza
Nekada te smore i stvari koje mnogo voliš. A onda se, po pravilu, iznenada i neočekivano, pojavi nešto što te razdrma i natera da se zamisliš. Muzički dragulji dolaze sa raznih strana sveta, samo ih treba prepoznati i sakupiti. Pičimo u daleku Australiju…
Prvi album grupe Anubis, čudnog naslova 230503 (2009), čuo sam i momentalno zaboravio. Odleteo je u kantu. Izgleda da sam se zajebao, moraću ponovo da ga detaljnije preslušam.
Ponovljeno čitanje za ovo leto
Telefon je zazvonio, ja sam se trgao kao oparen, a Vule mi je kratko poručio: Dođi odmah! I spustio slušalicu! Dok sam jurio ka njemu svašta mi se motalo po glavi. Prijatelj je zvučao kao da je u nevolji.
Iz njegove sobe treštala je muzika koju nikada do tada nisam čuo. Friške ploče su, napokon, stigle iz Engleske. Pružio mi je omot ploče koja je svirala, sa koga me je gledala ružnjikava žena koja je izgledala kao muškarac, i suvo procedio:
– Kakva je, bre, ovo muzika?
Tako sam počeo i ja da slušam PUNK. 