Kako prolazi život, moja mladalačka sklonost ka složenim muzičkim formama sve više lapi. Baš kao i ja. Valjda sam se umorio od beskrajnog mozganja i traganja za nekim drugim smislom na mestima na kojima ga možda i nema.
Što reče jednom prilikom Čika Žika, dok smo roštiljali na njegovom ranču u Levču:
Sine, nije Texas ili Arizona, ali je podjednako divlje! Jedemo, pijemo, slušamo grubu muziku od tri akorda i gledamo sa verande zalazak sunca, baš kao na filmu. Ovo je život!
Delim njegovo mišljenje, ali ja do toga, nažalost, još nisam dobacio.
Nemojte da vas naslov zavara, danas nećemo pominjati osobe od kojih muškarcima klecaju kolena. Iako, sudeći po reakcijama, mnoge čitaoce koji se okupljaju na ovom mestu baš to zanima. Omiljeni sport na ovim balkanskim prostorima – virenje kroz tarabu.
Što, u suštini, nekada i nije loše. Tako sam i ja, nekada davno, virnuo u fonoteku Baneta.
Iako smo bili školski drugovi, on je imao čudan muzički ukus. Sve i svašta, ponajviše ezoteričnih naslova za koje niko živi nikada nije čuo. Takva je bila i muzika sa tih ploča: neobična, misaona i teško svarljiva. Tražio sam nešto da čujem što mi neće isprati mozak nego dodirnuti dušu i…
… naišao na ploču čiji je omot, svojom jednostavnošću, sugerisao da muzika ne pripada Banetovom hermetičkom muzičkom krugu.
Jedna od mojih navika je gledanje odjavnih špica filmova. Ne zato što sam uvrnut, nego zato što mi je to ostalo od detinjstva. Tada se filmovi u bioskopima nisu menjali po nedelju dana. Podsvesna glad za njima nije jenjavala, bio je to jedan od retkih pogleda u neki drugi, različiti svet. Karta se važila do poslednjeg metra rolne u projektoru i sve sam naivno mislio da će posle čuvenog The End još nešto da se desi.
Onomad, gledam odjavnu špicu filma Gori vatra, gorko-slatku priču o balkanskim naravima u zla vremena, kada poče i odjavna muzika.
Znam da je muziku za film pisao Saša Lošić. Pametan i obrazovan momak, sa harizmom. Ali mi se ovo što čujem nikako ne uklapa njegov način pisanja pesama.
Sve je započelo vrlo bezazleno i naivno. Bilo je vlažno i lepljivo leto, baš kao i ovo današnje, Buca i ja smo stajali na korzou i merkali ribe sa distance. A onda je naišla plavuša od koje zastaje dah. Duga kosa dosezala je do onog dela njezinog tela koje je pozivalo na rock & roll. Moj porodični ponos počeo je da diže glavu, a Buca je tiho procedio kroz zube: Uh, jebote…
– Šta, jebote, ko je ona?
– Ma, pusti je, ne dozvoljava nikome da joj se približi. Neosvojiva, kao dobro utvrđeno uporište!
– Ne zaboravi da je skoro svaka tvrđava pala ako su osvajači bili mudri i uporni…
– Da se kladimo?
– Da se kladimo!
Bio sam brz! Za dva dana znao sam kako se zove i u koju školu ide, za tri sam došao do zajedničke prijateljice, četvrtog smo pili piće i smejali se…
Da, znam da je ovo već bilo na Suštini pasijansa. Biće i danas, i opet, i ponovo dok vam na nos ne izađe. Ili dok ne prihvatite neumitno.
Bude onih dana kad ne znaš zašto ti je koža tesna. Kad ne znaš ni gde si ni zašto si. Kad ne čuješ pitanje koje si sam izgovorio. Kad nema ničega pametnog da makar pogled na to spustiš i odmoriš. Kad bi ćutanje najviše prijalo. Ali moraš dalje.
Nikto ne zna gdje je ona.
Malo znamo, al’ je znano:
iza gore, iza dola, iza sedam, iza osam.
Ležim na krevetu, držim u rukama debelu knjigu originalnog naslova “Marketing”. Razmišljam kako da položim ispit i privedem fakultet kraju kada nemam pojma o čemu se govori na početku knjige. Debele knjige su me oduvek plašile, kao i debele žene. Činilo mi se da su njihovi pisci imali previše vremena, pa su skribomanijom prikrivali nedostatak pravih ideja.
A nisam ni Porfirio Rubirosa, ni u dužini, ni u težini, da se sa takvim ženama nosim.
Onaj čuveni “trandža što sve hvata” iz neke od prethodnih priča na ovom mestu se oglasi, muzika je počela da svira i “Marketing” automatski odlete na policu sa knjigama.
Jeb’o bilo kakav marketing kada ovi praše sve u 16!!!
Otišao sam u prodavnicu Jugotona, kupio ploču i… nisam je menjao na gramofonu mesec dana!
Na neku čudnu foru
Marina misli da zna
što sve treba da čini
u društvu frajera
Suviše je obična
i prazan joj je smijeh
ali nužda me nagoni
da spavam sa njom
Nisam ni slutio da će se Džoni tako silovito useliti u moj život. Video je i govorio sve ono što je mučilo mene i moju generaciju, a još uvek nije izlazilo napolje iz nas. Sem refrena koji je čoporativno pevan u noćnim lutanjima Fićom.
Dovoljno je da me vidi
da mi kaže: “Miki, kako si?”
i već se osjećam bolje
odmah je na cesti poželim
Azra je zvučala moćno, sirovo i svirački uigrano. Iskreno i beskompromisno. Na momente i naivno. Ali nikako proračunato.
Ja sam samo jedan
od mnogih koje zna.
Šarmiram je uporno,
laskam iz daleka. Ona se na ništa ne žali
o ničem nema sud
ali nužda me nagoni
da spavam sa njom
Zato se pesme sa ovog albuma, koji je davno postao punoletan, i danas rado slušaju. Džonijeva specifična poetika i direktnost u obraćanju imaju univerzalnu vrednost, bilo da se bavi ljubavlju, socijalnom tematikom ili nerazumevanjem i nedostatkom komunikacije među ljudima. Zato ih svaka nova generacija nanovo prepoznaje i prihvata kao svoje.
Sinoć sam iz štosa
zaželio na tren
da bude nešto više
da mi postane frend
A Marina k’o Marina
negirala me skroz
a meni se samo prohtjelo
da spavam sa njom
Marine su se, sem Džonijeve, slabo primale na mene. Ili ja na njih, svejedno.
Ne znam ko me sve nije iznervirao danas, no sva sreća da postoje načini da se to kompenzuje. Meni je ova stvar pomogla, a vas, ako već niste iznervirani, makar će malo da opusti po ovom sparnom danu…
Vrućina udara nemilosrdno sa svih strana dok sedim sa T. u lokalnoj baštici, sve preteći da će, u povratku, od nas ostati samo mrlja na asfaltu. Pijuckamo hladnu limunadu i neobavezno ćaskamo, mislim na bozukoja najbolje osveži dušu u ovakvim trenucima i razmišljam da li se još uvek može naći u nekoj od poslastičarnica koje drže Goranci. Ili su i oni prešli na standardnu ponudu koja donosi sigurnu lovu. Pitam je kako napreduje u pisanju naučnog rada i šta joj sve to treba, a ona kratko reče: Potreban mi je san!
Odmah se setih i S. koja mi jednom prilikom reče: Ti si nepopravljivi sanjar! Ni tada, ni sada, ne znam šta je htela da mi poruči. Da l’ da sam nešto pokvaren, pa mi treba popravka, il’ da treba da prestanem da sanjarim. Ko će razumeti sve te žene?
Sinoć je na Neko Bolje Mesto otišao jedan od najvećih učitelja u istoriji rock’n’rolla.
J.J. Cale je ostavio toliki trag da bi se nekakav pokušaj brzog pregleda tog dela brzo pretvorio u patetičnu gomilu beznačajnih reči. Tužan sam. Neka govori muzika.
Valjda sam se umorio od beskrajnog mozganja i traganja za nekim drugim smislom na mestima na kojima ga možda i nema.
