Tag: muzika za popodne

U ovogodišnjoj letnjoj muzičkoj ponudi vlada nezapamćeno mrtvilo. Gomila novih bendova koji su kopije već uspešnih kopija i ne nude ništa svoje i autentično. Etablirane grupe koje izdaju albume bez trunke inspiracije i predstavljaju gnjavažu za sve. Kritičari biraju reči da bi objasnili kako novi album nije na nivou prethodnih ali nije ni tako loš, umesto da kažu da je totalno sranje. Marketinški timovi moraju da smišljaju sve nebuloznije fore kako bi prodali robu, a fanovi kupuju diskove sa kojima mogu da igraju frizbi u slobodno vreme.

A kada ima inspiracije i kreativnosti, onda su dovoljne i igračke umesto instrumenata da bi se pravila dobra muzika.

Nastavite sa čitanjem… “Otrov”

Čitam, onomad, tekst u novinama uglednog srpskog rokera kako su razbili svirkom u jednoj od evropskih metropola. Neću da mu pominjem ime, znam dobro čoveka, može da bude jako neprijatan, naročito kada popije malo više. Sve mi tekst nešto liči na sopstveni hvalospev koji samo popunjava prostor ionako praznih novinskih stranica, tek nešto da se dešava.

Kako da domaća grupa uspe “napolju”? Decenijama sam tupio na tu temu sa raznim akterima na domaćoj muzičkoj sceni i nikada se ni oko čega nismo složili. Srpska posla!

A može, nije da ne može, baš ovako.

Nastavite sa čitanjem… “Valja se crni talas”

Gazda objavio raspust? Ne mislite, valjda, da smo se brčkali po nekim egzotičnim mestima, veselo ispijajući koktele? E, kamo sreće…

Ovih dana, na nekom drugom mestu, raspravljasmo o sumiranju jedne od najblistavijih karijera u rok muzici koja, na našu radost, još uvek traje.

Nastavite sa čitanjem… “Brodovi u noći”

Preganjali smo se ko će da napiše. Svako je našao razloge da se izvuče od posla. A reč se mora izgovoriti.

Nije reč o tome da ostaneš bez teksta. Najzad, najbolje predstave tome i služe: da te ostave bez teksta. Svrha umetnosti je da te izbaci iz koloseka i da usadi u tebe misao koja će te učiniti drugačijim. Sve ostalo je nebitno.

Naravno, pohodili smo koncert “The Wall” u Beogradu. Nekoliko jakih razloga je tome bilo. Želeo sam da zaokružim celinu koju sam načeo kad sam u zimu potkraj 1979. godine mesec dana neprekidno preslušavao tek kupljeni album svoje omiljene grupe. Hteo sam da se suočim sa čovekom o kome je moje mišljenje palo nakon što sam ga video kako se kompromituje u pokušaju da skrene pažnju na sebe tokom dve duge decenije lutanja. Hteo sam da pokažem svojoj ćerki, koja više nije dete, kakav je bio mentalni prostor mog odrastanja, jer te slike su bile važne kad sam imao četrnaest i petnaest godina.

I najzad, hteo sam da vidim spektakl za koji je na naslovnoj strani New York Timesa bilo napisano: “The best show in history of rock’n’roll. Period.”

Da zavirimo.

Nastavite sa čitanjem… “Zatvaranje zida”

Jeste li bili na koncertu Calexica? Nikada dosta, a?

Sigurno se pitate da li su ovi ljudi totalno odlepili i kada će da prestanu da dave sa ovom grupom? S obzirom na to da mi se celi dan vrti audio snimak koncerta u Beogradu i da mi nije ni malo dosadno, potrajaće.

No, danas nećemo o koncertu. Dobro, pomenućemo posredno grupu, malo…

Nastavite sa čitanjem… “Sećanje”

Bio sam na koncertu Calexica. I ponovo ću ići kada god mi se ukaže prilika.

Nastavite sa čitanjem… “Roka”

Nothing changes here and nothing improve…

Verujem da bi ovaj stih mogao biti jedan od razloga što je Calexico toliko voljen bend od strane malog broja ljudi – ali jako. Jer, ako ćemo malo da razmislimo, tako malo ljudi ima manir da razmišlja svojom glavom i da pritom ne pravi performans od toga.

Reč je o sledećem.

Nastavite sa čitanjem… “Ovde se ništa ne menja…”

Obrni, okreni, stvar se svodi na opstanak. Na puko preživljavanje.

Ponekad je lakše, primetio sam to odavno, kad slici bilo kakve muke dodaš muzičku podlogu. A bolju podlogu za svoje aktuelno stanje ne mogu da nađem jer, čini mi se, ne postoji.

Slušaj glasno. Ako ima distrozije, ne diraj: dobro je baš tako.

Nastavite sa čitanjem… “Opstanak, ponovo. Ili još uvek. Kao da ima neke razlike.”

Pripreme za sutrašnji koncert uobičajeno teku. Problemi su klasični: gde ćemo se i kada naći, hoćemo li se prvo oždrati i podnapiti, kako da mi, momci iz provincije, nabodemo pravi parking u Beogradu… Odavno smo prestali da se nabrijavamo preslušavanjem starih albuma kako bismo bili spremni da aktivno učestvujemo. To smo odavno apsolvirali.

A šta ćemo sa ženama? Neke aktivno učestvuju i retko propuštaju ovakve stvari. Većina, radije, odabere lakše note ili nešto dugo. Znam, teško je živeti sa psihodeličarima, simfoničarima i sličnim muškarcima koji se odazivaju na komplikovane nadimke…

A šta biva ako je žena muzičarka? Znam i to, probao sam, možda vam i ispričam jednog dana.

Nastavite sa čitanjem… “Coming Home”