Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sunac mu njojzin, obradili smo do sada većinu ekipe iz Travelling Wilburys, a zaboravismo ovog baju…
Na pomen Georgea Harrisona većina se seti Bitlsa, i najverovatnije bi kao omaž postavili “While My Guitar Gently Weeps“. No, mene na njega ipak najviše asocira ova pesma.
Na pitanje iz naslova očekujem smrknuta lica. Termin “klasika” je višeznačan, a obično asocira na frakove, frikove, uštogljenost, akademske muzičare, orkestarsku muziku… Nešto strano širokoj publici.
Ovo je klasična muzika!
Numera koju danas slušamo je primerena prazničnom raspoloženju, ne toliko zbog teme prelepe narodne pesme koja je temelj ove izvedbe koliko zbog monumentalnog aranžmana u duhu prave fusion muzike. Reč je o grupi makedonskoj grupi DD Synthesis i živoj izvedbi pesme “Vo naše selo”. A posle ću da vam ispričam nešto; ako ste danas veseli, ostavite to čitanje za drugi put.
Prošle godine, baš na današnji dan, lopovi su mi maznuli auto. 
Neprijatna situacija za svakoga, pa i za mene. U policiji sam pokušao da objasnim koliko mi je auto prirastao za srce i da treba hitno da ga potraže, a oni su se čudili zašto ga, od milošte, zovem Manzanera.
Kako prosečnom srpskom policajcu da objasnim ko je Manzanera, onaj koji zna gitarom i da zareži i da miluje? Baš kao i moj bivši auto, koji je iz mirne vožnje znao naglo da poskoči i da te zalepi za sedište. Pomislio sam da bi mi, možda, ministar policije pomogao, kao u slučaju kada su policajci urgentno uspeli da pronađu biciklo ukradeno japanskom turisti usred Beograda. Na žalost, ne družim se sa ministrima, a i ne živim u Beogradu. 
I tako, rezigniram, zažmurim i počnem da odmotavam film…
Isn’t she pretty in pink?
Ako upitate nekog iz moje generacije koji muzički film je obeležio njegovo odrastanje, verovatno će vam odgovoriti da je to bio “Flashdance“, “Footloose“, pa čak i “Breakin’“. No, za mene je to definitivno bio “Pretty in Pink“.
Ja verujem u tezu, koja je inače veoma česta na polju fotografije, ali važi i za muziku: prava vrednost se razvije tek kad ogoliš objekat do te mere da više ništa ne može da se oduzme. Tada ostaje samo istina, a od istine se ne može pobeći. Zato su ljudi koji se ne plaše da ogole svoju muziku pravi heroji, nešto više nego “majstori od zanata”, jer oni su svesni svoje nagosti, ali ne beže.
Biće vam jasno na šta mislim kad čujete ovo.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Grupu Jethro Tull gledao sam dva puta na koncertu. Doduše, u razmaku od nekih tridesetak godina, al’ ne mari. Dvaput je dvaput! 
Nadam se da ću ih gledati barem još nekoliko puta. Evo zašto.
Danas je osamdeseti rođendan najvećeg baje američke muzičke scene (i tačka). Svakako da Willie Nelson tim povodom zaslužuje mnogo više pažnje od jednog kukavnog video spota, ali ja tako bolno nemam vremena da se raspišem… Ovo je jedan prilog na poček.
Yeeee-haaaa! Pojačaj i pusti ponovo!
Sinoć je grupa Rammstein održala spektakularan scenski pirotehnički nastup sa muzičkim izvođenjem (AKA koncert) i, koliko vidim po reakcijama, zadovoljila 15.000 obožavalaca. Nikad nisam bio ljubitelj ove vrste spektakala, počev od muzičkog žanra; ja volim suptilnije forme. Ali znaš kako je – kad je nešto jako dobro, ne preostaje mi ništa drugo nego da skinem kapu i naklonim se.
De, da čujemo i vidimo izvedbu njihove najpoznatije pesme, praćenu prljenjem obrva svih koji su se zatekli u fan pitu (ili je to bio krematorijum pit? 
), pa ću da vam ispričam nešto.
U kolima je drndao radio, bezbojna pesma se završila, a onda je krenula reklama saopštena bezbojnim ženskim glasom:
U butiku Trt – mrt možete nabaviti venčanicu iz snova!
A snovi prestaju čim se venčanica skine! – pomislio sam istog trenutka. 