Tag: muzika za popodne

Bioskop na otvorenom, sećanje iz budućnosti (verovatno godine 2033.)

Novi album posle dugog ćutanja  je jedno, a poliranje legata, da i mlade generacije nauče, nešto sasvim drugo.

Trinaestog aprila se navršilo tačno 40 godina od objavljivanja meni omiljenog albuma Davida Bowiea. Aladdin Sane (1973) nije izgubio ništa od svoje magije za to vreme. Štaviše, patina koju je dobio samo je učinila sadržaj vrednijim. Danas neću da vas podsećam na one ludačke partiture na klaviru, nego na “Drive-In Saturday“, klasik romantičnog doba rock’n’rolla.

His name was always Buddy and he’d shrug and ask to stay
She’d sigh like Twig the Wonder Kid and turn her face away
She’s uncertain if she likes him but she knows she really loves him
It’s a crash course for the ravers… It’s a Drive-in Saturday

Nastavite sa čitanjem… “Bioskop na otvorenom, sećanje iz budućnosti (verovatno godine 2033.)”

Zemlja

Bilo je razočarenja. Nije da nije. Na primer zapazi na TV-u reklamu za novi projekat/koncert/šta-li-već pevaljke koja je bila pevaljka i pre nego što je postala popularna i krene da đuska uz komentar da im to puštaju u vrtiću. I dok razmisliš da l’ da takve postupke (vaspitnog osoblja) ignorišeš il’ da se požališ, on dođe s sledećom pesmom:

Eto ti ga sad. Mi mu puštamo dečije pesmice, ono “Slon lepotan dondolan”, “Miš je dobio grip”, “Najlepša mama na svetu” i slično, al’ u vrtiću očigledno plejlista zavisi od smene (vaspitnog osoblja).

Sloboda

U toku noći, do nas je došla vest: Richie Havens, jedan od autentičnih pesnika o slobodi i ikona šezdesetih, otišao je na Neko Bolje Mesto. Pesma koju ćemo danas slušati je već bila na spisku onih koje bi došle na red za muziku za popodne. Beše to upravo prelomni momenat u njegovoj karijeri: nastup na festivalu Woodstock avgusta 1969. godine.

Ovo je muzika iz bukvara, dragi moji. Pevati takvu pesmu na takvom mestu je bilo proviđenje. A slušati i gledati to što se tada tamo dešavalo – to je kanon.

Nastavite sa čitanjem… “Sloboda”

Pobegulja koja me navukla

– Hoćemo li? – upitala je moja baka.

Skočio sam kao oparen. Bio sam još od juče spreman, kada je pao konačan dogovor. Ko da joj kaže da sam cele noći samo kunjao, ne mogavši da zaspim od uzbuđenja.

Imao sam deset godina i mislio sam šta će reći roditelji. Ovo je bila tajna operacija, da ne bih prošao kao sa kupovinom bicikla, koja je bila stopirana u začetku.

Krenuli smo, a svaki moj korak je bio sve kraći i kraći. Kada smo stigli do izloga prodavnice, oči su mi se pretvorile u šoljice za kafu.

U mene je gledao, u dve nijanse sivog, GRAMOFON.

Dok je sa prodavcem završavala formalnosti, baka je rekla:

– Izaberi i neku ploču, šta će ti gramofon ako nemaš šta da pustiš na njemu.

Nastavite sa čitanjem… “Pobegulja koja me navukla”

Zvezdice i po belom danu

Dok vi ovo slušate, ja se vraćam sa praziluk-ture po Segedinu. Ništa pametno o tome nemam da vam kažem, osim da sam se prisetio kako bih mogao da vas podsetim na jednu od meni veoma omiljenih prog-rock grupa. Koncert grupe Omega u Kikindi je prva živa svirka kojoj sam u životu prisustvovao, a to je nešto što ostaje u srcu za sva vremena. E, tada hit beše baš ova stvar.

Nastavite sa čitanjem… “Zvezdice i po belom danu”

Voće iz Harinih ruku

Muzika pustinje.

Kako stoje stvari, moja koncertna sezona se pruža na dijagonali avgust-septembar-oktobar. Pa ako budem upisao tri dobra koncerta, to neće biti malo. A prvi od njih, sad je i zvanično: Calexico u Beogradu, na malom Kalemegdanu, 7. avgusta. Žurka!

U to ime, uvodna stvar sa jednog od meni omiljenih albuma grupe, Carried to Dust (2008).

Nastavite sa čitanjem… “Voće iz Harinih ruku”