Danas sam se setio pokojnog Ace Bange. Bio je to čovek čije prijateljstvo vredelo zaraditi, a čije vrednosti nije bilo lako razumeti jer nije želeo svakom da ih otkriva. Imao sam tu ludu sreću da sa njim izgradim odnos poverenja, zahvaljujući čemu sam mnogo naučio o nekim stvarima… No, ajde-de. Banga je otišao na Neko Bolje Mesto pre pet godina. A mene na njega uvek podseti pesma simboličnog naslova N’Oublies Jamais, koju je veoma voleo.
Sinhronicitet: Banga je obožavao i Catherine Deneuve i smatrao je možda najlepšom ženom koju je ikad video. Znajući da je bio globtroter, pitao sam ga da li ju je ikada video uživo, a on se samo smeškao…
The Bangles su ženski bend koji zna da svira, zna da komponuje i zna da dobro prezentuje svoju muziku na koncertima. Iako je to relativno jednostavni gitaroški pop, njegovom šarmu teško je odoleti.
Prigodna muzička podloga za ovo belo što sam mislio da ga neću više čistiti s auta do novembra…
– Da li više voliš Simona ili Garfunkela – pita glavni junak filma “This is 40” ortaka u kafeu.
– Garfunkela, naravno – odgovara ovaj.
– Ali Simon je pisao sve pesme!?!?
– Svako danas može da piše pesme, ali Garfunkel zvuči kao jeb*** hor anđela!
Iako je izašao 6 meseci posle čuvenog Nevermind grupe Nirvana, Angel Dust je ipak za mene lično album koji je najavio šta će se dešavati s muzikom u toj deceniji (izuzimajući ove prostore).
One more cup of coffee for the road
One more cup of coffee ‘fore I go to the valley below
Juče sam pričao sinu kako su, svojevremeno, u časopisu Mojo, poznati i priznati muzičari birali stotinu najznačajnijih pesama Boba Dylana. Samo me je pogledao i krenuo da pretražuje bazu kućne fonoteke. S obzirom na to da je tinejdžer, ništa mu nije bilo jasno pa se, sasvim logično, razgovor nastavio:
– Koliko je dobrih pesama Dylan napisao?
– E, a zašto baš najteže pitanje?
– Zašto je to najteže pitanje?
– Zato što su oni birali sto najboljih, ja znam bar još sto njegovih najboljih…
U stvari, problem je bio da se prisetim loših pesama… I muzika je već počela da odzvanja negde u meni.
Now I work for the BBC
Life is not what it used to be…
Letnji dan je odmicao, a Victoria Station je bila sve udaljenija iza kompozicije koja je grabila napred ka Doveru. U kupeu, preko puta mene, sedeo je Nemac duge plave kose, koji je izgledao kao da dolazi sa Woodstocka i pokušavao da otpočne bilo kakav razgovor. Iako je rekao da upravo dolazi iz San Francisca, moje misli su već bile na Balkanu i u Balkanu (kafani). Mesec dana potucanja po Evropi je očas posla prošlo, a ranac je sada bio lak kao pero. Težak je bio kofer sa gomilom ploča koji sam nosio, sve u sebi psujući. Zaista, šta mi je sve to trebalo?
Otvorio sam kofer, pomilovao vinile kao decu koju u to vreme nisam imao, izvadio omot sa natpisom Buggles – Age of Plastic, a u mojoj glavi je opalila klapa i zazvonilo je: Action! Smotao sam Old Holborn i duboko udahnuo…
Kroz glavu su mi prolazile hiljade misli. Sumirao sam putovanje, London je bio svake sekunde sve dalje, a The Buggles su nastavljali da pevaju… Ne onu znanu, “Video Killed The Radio Star“, koja će ući u istoriju kao prva pesma emitovana na MTV-u, već drugu, četvrti singl sa tog albuma, “Elstree“°.
Danas je 63. rođendan Rogera Hodgsona, jednog od dva ključna člana grupe Supertramp u doba kada je ta grupa bila relevantna na svetskoj sceni. U to ime, slušamo najlepšu pesmu koju je dvojac Davies-Hodgson napisao.
Nemam pojma zašto mi je pala na pamet najlepša pesma sa prvog albumaElvisa Costella, ali nisam imao druge nego da je potražim i turim u današnji slot za muziku za popodne. Sreća da je tako ispalo, jer nisam znao za ovu izvedbu.
Kakva majstorija! Kakav majstor!
Moram da se ispovedim: album My Aim is True je prvi vinil koji sam prodao. A zašto sam to učinio, nikad neću umeti da objasnim; sećam se samo da nikad nisam voleo taj omot; ne volim ga ni danas. Ali, muziku… Tek, upravo osnovana radio stanica u Kikindi, prva redovna u istoriji grada, objavila je otkup ploča po prilično povoljnim cenama. U nastupu ludila, prelistam po svojoj vinilnoj fonoteci, koja je tad bila velika tek oko trista LP ploča, i iz nje izvučem dvanaestak albuma. Od tih dvanaestak, dežurni lik je odbio samo dve – i to zato što ih je već nabavio – a za ostale sam dobio lovu koju sam posle potrošio da kupim neke važne ploče preko kataloga čuvene kuće Cob Records (ružnog li sajta, majko mila).
Sećam se kako je Robert jednom došao, doneo sa sobom butelju nekog finog vina, pa rekao “pusti Costella”. Kad sam mu rekao šta sam uradio, bio je ljut i razočaran. “Trebalo je meni da ponudiš tu ploču, kad ti je bilo toliko stalo da je prodaš”, reče, “ja bih ti dao deset puta više novca, a onda bih ti je poklonio, da bude kod tebe”. Jebigica, Roberte, desilo se.
Iskupio sam se tek posle sedam-osam godina, kupujući za Robertov račun tri originalna CD-a Elvisa Costella, po ne baš maloj ceni, od druga koji je kupio garnituru CD-ova sa remiksovanim albumima dopunjenim bonus materijalom. Nekako sam i ja baš tad počeo ponovo da otkrivam tog velemajstora.
Elvis Costello je veliki songmaker. Čovek ima mnogo materijala vrednog slušanja i poštovanja, i ja ga ponekad slušam i uvek poštujem. No, album My Aim is True mi je ostao najdraži u tom ponovnom otkrivanju, a “Alison” najdraža pesma. Ne zaboravite da plaknete uši matičnom verzijom.
