Tag: muzika za popodne

Dad’s in a bad mood, Dad’s got the blues
It’s someone else’s mess that I didn’t choose
At least we’re winning on the Fox Evening News
Nobody loves me here
Dad’s Gonna Kill Me

Juče je izašao novi album Electric Richarda Thompsona, jednog od najznačajnijih autora u neobičnoj zoni koju neki nazivaju čudnim imenom prog folk. Tim povodom, zavirićemo u malčice stariji sadržaj u katalogu: slušamo numeru “Dad’s Gonna Kill Me” sa albuma Sweet Warrior (2007), za koji čujem da ga neki engleski kritičari smatraju najboljim Thompsonovim radom. Dakako, biram živu verziju, jer tako se bolje ilustruje virtuoznost na instrumentu, a i zbog jedne bitne teze koju ću vam objasniti malo kasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Ubiće me tamo”

Nije da nije: poderao, razvalio, pokidao. U dve reči: Rory Gallagher…

Da, znam da smo slušali Roryja Gallaghera, koliko ima, možda tek tri nedelje ili tako nešto. Imate li možda neku primedbu? Posle ove stvari, nećete je imati.

Obratite pažnju: na ovom snimku, Rory je imao tek nepune 24 godine.

Nastavite sa čitanjem… “Poder’o”

Danas slušamo jedna zanimljivi amalgam kakav su samo devedesete mogle da proizvedu: Natalie Merchant, uživo 1995.

Za Natalie Merchant znam od vremena kad sam bacio uvo na 10,000 Maniacs, a beše to toliko davno da sam zaboravio šta sam čuo… Ponekad je Bill pusti na Radio Paradise i to je sve. Ne pomera me osobito. Ali, ovog puta postoji pouka, pa sam morao da potegnem ovu prangiju kao podlogu jedne pričice…

Nastavite sa čitanjem… “Nešto kao karneval”

A šta će to biti 19. maja? Veliki i važan bend. Izvinite, propustiću. Ali to ne znači…

…Ali to ne znači da ignorišem fenomenalnu pesmu. Elem, 19. maja Depeche Mode dolazi u Beograd da promoviše novi album Delta Machine, koji izlazi na tržište krajem marta. A video za novi singl “Heaven” je objavljen prekjuče. Stvar je fenomenalna i valja da je čujemo.

Nastavite sa čitanjem… “Nebo nad Beogradom 19. maja”

Dakako, sintagma “golden dust woman” ima neko drugo značenje, ali nismo ovde da bismo se bavili idiomima. elem, ovih dana se navršava 36 godina od izlaska albuma Rumours  (1977) grupe Fleetwood Mac. Čak, treba da izađe, ako već nije, specijalno remiksovano i dopunjeno izdanje albuma, a bend se okupio i kruže glasine da spremaju svetsku turneju. Zasad su izvesne samo dve stvari: to da će biti nekih nastupa na tlu SAD i da Stevie Nicks nije više triput teža nego kad je snimila legendarni album – teža je samo duplo.

Slušamo poslednju numeru sa albuma Rumours, “Gold Dust Woman“, ovog puta u živoj izvedbi iz 1997. godine. Kako negde reče Stevie: “ove naše pesme vremenom evoluiraju bolje nego mi kao autori”.

Nije da nije.

Nastavite sa čitanjem… “Zlatopraškasto čeljade”

Danas se prisećamo možda najekstravagantnijeg muzičkog komada koje je grupa Queen ikada snimila. Ne, nije to čuvena numera “Bohemian Rhapsody“, ali jeste sa istog albuma, A Night at the Opera (1975).

Nastavite sa čitanjem… “Prorokova pesma (u kanonu)”

A sad poslastica, ovog puta iz muzičke niše koju najviše volim: progresivni rock Ostrva s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. A u toj zoni se znalo ko su pravi, veliki majstori. Berba 1971. beše zanimljiva u istoriji tog žanra. A jedan od naslova koji su obeležili tu godinu bio je i Low Spark of High Heeled Boys grupe Traffic. Ako niste slušali taj album, baš šteta, ali nikad nije kasno da ispravite taj propust. Hajde da čujemo živu izvedbu naslovne numere iz 1972. godine; ako se ne varam, ovo je jedini sačuvani video-zapis iz te faze rada grupe i to ga čini posebno vrednim.

Nego, da li ste primetili nešto?

Nastavite sa čitanjem… “Na visokim potpeticama”

Još jedan proizvod bristolske kuhinje…

Kao i juče pomenuti Portishead, i Massive Attack su imali istog mecenu: Neneh Cherry. Pored toga što im je plaćala sve troškove, ona je bila ta koja je, po rečima jednog od članova: “…šutnula naše lenje guzice i uterala nas u studio”. Probe su se izvodile u sobi njenih klinaca, a rezultat je Blue Lines.

Album, koji se generalno smatra prvim studijskim delom trip hop žanra, doživeo je planetarni uspeh i dospeo na mnoge liste najboljih albuma (između ostalih i 395. mesto na listi 500 najboljih albuma po izboru časopisa “Rolling Stone”). Najzapaženiji singl odatle bio je “Unfinished Sympathy“, no danas smo se ipak odlučili za uvodnu pesmu – ako vam se njeni taktovi učine poznati, to je zato što je kompletna ritam sekcija maznuta iz Cobhamovog “Stratusa”, a ima i elemenata Hancockovog “Chameleona”.

Who am I, what and why?
‘Cause all I have left is my memories of yesterday
Oh these sour times

O ovaj bend smo se ovlaš očešali na ovim stranama u prikazu grupe Get the Blessing čiji bubnjar i basista su istovremeno i članovi ritam sekcije Portisheada. Osnovan u Bristolu početkom 90-ih brzo je stekao brojne mnogobrojne fanove, no do sad su izdali samo tri albuma. Inače, gornju stvar smo mogli čuti i u špici serije “The Vice” koja se emitovala kod nas pre par godina.