Danas kasnim, pa vadim džokera: najbolja obrada neke dosadne pesme u istoriji sveta.
E, tako se to radi.
Tag: muzika za popodne
Zona sumraka
Kako se davne slike očas vrate, to je neverovatno.
Sinoć sam nešto špartao tamo-amo po jutjubu, pa među linkovima sa strane natrčao na ime Golden Earring… To je grupa na koju nisam pomislio ko zna koliko godina. I da bi stvar bila lepša, nije to bila pesma “Radar Love“, koju smo besomučno slušali na rock večerima u diskoteci “Delfin”, nego “Twilight Zone“, jedna koju sam ranije čuo svega par puta, dovoljno malo da bih zaboravio na nju. A sad ne samo da sam je se setio, nego sam natrčao na akustičnu verziju.
Prvo da čujemo stvar, a onda imam još ponešto da ispričam.
Volim samo petkom
Odveć sam dugo u branši u kojoj jesam da mi novogodišnji praznici u stvari predstavljaju teren za remećenje ionako slabo usklađenog bioritma. Ima tu usuda struke, kad se umešaju računovodstveni i komercijalni preseci, godišnji bilansi, konačni(?) pregledi realizacija i preseci planova, ali i dodatno nedefinisanih neradnih i radnih praznika, vikenada, pa i radnih dana. Dva radna dana neradno praznuješ, al’ zato naredni vikend odradiš “po smenama”. I tako se jutros (vanredno) probudim ranije i sve do malo pre živim u ubeđenju da je danas četvrtak. Uuuuu, milina – sutra je petak, idealan dan.
A, onda me kolega (brat po muci struci) malo pre uveri da sam se zeznuo za jedan dan – danas je sreda. Majku mu, džabe pevam ovu pesmu sve vreme. 😉
Ne mogu da verujem!
Ne mogu da verujem da u skoro trista okačenih numera za popodne nema nijedne od Roryja Gallaghera! Neću sad da solim koliko volim muziku tog čoveka (nešto o tome: ovde i ovde), nego me je na pesmu koju danas slušamo pre dan-dva podsetila jedna dama koja se na fejZbuku potpisuje kao BRSt i koja je sklona slušanju vrlo dobre muzike.
Pojačaj ako možeš.
Proverili smo šta je to Zappa
Informacija nije znanje, znanje nije mudrost, mudrost nije istina, istina nije lepota, lepota nije muzika, muzika je najbolja!
Ako ste ikad čuli ovaj citat, onda znate i od koga potiče. Ko je bio i kakav je bio Frank Zappa, zaista bi bilo pretenciozno tvrditi da je moguće opisati u dve-tri rečenice ili nekim člankom, pa taman to bila i gerila-kompilacija faktografskih teza. Možete krenuti sa oficijelnog sajta gde postoji radio stream, možete pokušati sa jutjub kanalom, ali ja vam predlažem da krenete na muzičko hodočašće: potražite, pronađite i preslušajte sve autorske albume koje uspete da pronađete.
Danas slušamo ključnu numeru sa albuma Hot Rats (1969), koji je mnogim poštovaocima rada Franka Zappe bio prvi koji su otkrili, jer je bio prvo visokotiražno delo u njegovom opusu. Istina, singl “Peaches en Regalia” je izašao tek sledeće godine, ali bejahu to godine kada je radio bio najvažniji faktor.
Pričaš previše
“Šta-šta-šta to slušaš?”, uhvati me Jasna ovog popodneva. “Otkad ti to slušaš?”. Pa slušam, hoću i ja da znam šta je to. Ne gledam više televiziju da bih saznao za nova imena. Čujem, stavim u odgovarajuću nišu i to je to.
Danas slušamo jedno relativno novo ime. Kaže Jasna “nije novo, šta lupaš bre, rade od devedesetih”, a ja lepo kažem “relativno”, jer meni je novo… Onda ja nju pitam da mi kaže šta zna o njima, a onda kaže “Ja da ti kažem? Neću!”… E, pretrgli se: šest albuma za osamnaest godina… I tako, uz šalu vreme leti: Skunk Anansie.
Kaže Jasna da stavim ovu verziju spota.
Ko će koga da proba
Danas slušamo pesmu koja je prošla pomalo ispod radara većine današnjih poštovalaca Rya Coodera. Ono jeste da se cela kompilacija iz 1985. godine zove Why Don’t You Try Me Tonight? – baš kao i ta pesma, ali opet, empirijski sam utvrdio da nema mnogo onih koji prepoznaju pesmu, jer te 1980. godine, kada je izašao album Borderline, Ry Cooder nije bio baš široko poznat kao što to beše nakon filma Paris, Texas (1984).
Deacon Blues
I’ll learn to work the saxophone, I’ll play just what I feel
Drink Scotch whisky all night long and die behind the wheel
Danas je 65. rođendan Donalda Fagena, jednog od malobrojnih genija crossover odeljka muzičke scene. U to ime slušamo “Deacon Blues” jednu od sedam najlepših pesama sa albuma Aja (1977) grupe Steely Dan, ovog puta u živoj izvedbi iz 2006. Neka ovaj prilog bude surogat za moju neopevanu lenjost: već dve godine nisam preslušao kompletan opus grupe, kao što sam nekad ritualno radio barem jednom godišnje.
They got a name for the winners in the world, I want a name when I lose…
Jebote.
Oda dželatu
Mi smo stvorenja tame, ubice vremena…
Danas Jimmy Page slavi 69. rođendan. No, neću ovog puta da kačim Led Zeppelin, mada bih rado turio “Kashmir” (pesmu koju bih, po običaju, preslušao bar dvaput, kao i uvek kad naletim na nju). E, pa ne tako danas: umesto toga, danas slušamo jedan fenomenalni biser iz studijskog opusa Jimyja Pagea na remek-delu Whatever Happened to Jugula? (1985) legendarnog Roya Harpera, umetnika koji je bez sumnje izuzetno uticao na celu britansku scenu (i šire), kome je Led Zeppelin inače posvetio pesmu na svom trećem albumu. Slušaj!
Gde smo sad?
Sat vremena ranije: ne mogu da odolim. Toliko je važno.
Danas je 66. rođendan Davida Bowiea, jednog od najvećih scenskih umetnika savremenog doba. On to obeležava najvećim iznenađenjem koje to nije – jer smo se sve vreme nadali nečemu sličnom – objavio je pesmu koju ćemo sad da čujemo.
A to nije sve.