Tag: muzika za popodne

Danas slušamo vanserijsku izvedbu jedne od najboljih angažovanih pesama u opusu Brucea Springsteena. “Ghost of Tom Joad” je naslovna numera albuma iz 1995. godine koji je, koliko se sećam, prošao ispod radara u ono vreme… Ali zamalo. Poslušajte ovu izvedbu sa spektakularnog koncerta povodom 25 godina institucije The Rock’n’roll Hall of Fame, održanog u oktobru 2009. Tokom te dve večeri, svi izvođači su zvali goste na scenu. Gazda je, između ostalih, pozvao jednog od najinteresantnijih gitarista današnjice.

Nastavite sa čitanjem… “Tom Joad, duh promene”

Danas slušamo jednu od najpoznatijih numera u folk literaturi finger-pickin’ gitarskog zvuka. Pesmu svira i peva Doc Watson, legenda žanra. Posebni razlog što slušamo ovu pesmu je taj što je Doc Watson juče otišao na neko bolje mesto; vest je do nas stigla tek danas.

Što reče Klinton kad je dodeljivao nacionalnu medalju umetnosti Docu Watsonu: nema nikoga iz baby boomer generacije da nije pokušao da svira gitaru kao Doc Watson. Malo li je? A istina: bio je uzor generaciji. Neki ugledni muzičari kažu da sve duguju tom čoveku. Leo Kottke, na primer. A ni Tommy Emmanuel ne bi smeo da prećuti svoj najveći uzor.

Hajde, brzo, bez gledanja po Gugletu i(li) Vikipediji – (t)ko u originalu izvodi pesmu “Mramor, kamen i željezo”? Tako je. U pravu ste. Neko bi pomislio da su Roboti, a neko da je Bijelo dugme, dok bi druge neznalice rekle da su to Crveni koralji. Ali mi smo znalci, mi znamo ko je napisao i prvi izveo tu pesmu.

U verziji koju vam nudimo – a svakako ćete naći i druge – Nemci sasvim lepo pokazuju da su i oni imali svog Čobija.

Nemački jezik znam taman toliko da mogu da se uvalim u nevolju, ali bih rekao da su gore pomenuti Roboti (onomad na šestomesečnoj turneji po Austriji) uradili dobar prepev.

Danas John Fogerty obeležava, a možda čak proslavlja 67. rođendan. Bila bi to zgodna prilika da se prisetimo jedne od najboljih krljačina koje je priredio u eri grupe Creedence Clearwater Revival.

Jednom ću morati da vam ispričam kako je došlo do toga da Fogerty plaća izdavačkoj kući materijalna prava za izvođenje svojih pesama na koncertima.

E, baš mi naspelo. Pred vama je najbolja dečija pesmica koja je ikad napisana na nekom jeziku razumljivom na balkanskom prostoru.

Uostalom, Arsenije Dedić je izvesno najbolji i najhomogeniji kompozitor popularne muzike koga je jugoslovenska scena imala, uključujući i sve isprtke pop-scena koje su pretekle kada je krvavo ludilo obuzelo teritoriju.

Na muziku Arsenija Dedića ću vas podsećati u više navrata sledećih dana.

Možda znate i sami: kao što postoji Severnjača na nebu severne polulopte, tako sazvežđe koje Englezi zovu Južni krst određuje pravac juga. Ali da biste videli to sazvežđe, morate biti negde tamo dole, daleko u okeanu. Ili na ostrvima Marquesas, kao što pevaju Trojica u ovoj pesmi.

Strašno volim ovu pesmu (i taj neobični album Daylight Again iz 1982.). Pogotovo što je ovde jedna od retkih situacija gde se čuju glasovi Stillsa i Nasha, bez Crosbyja, a to je neobično; zna se kome je Nash bio prateći vokal poslednjih 45 godina… Trik je u tome što je Crosby u vreme pripreme albuma bio, hm, malčice odsutan pa su Stills i Nash uglavnom sami zgotovili album. U poslednji čas uglaviše “Might As Well Have A Good Time” i to je bilo to.

Da baš ne privlačim pažnju pravim naslovom… Ama, pazi ovako: red je da naučite gde je kome mesto, a da biste to naučili, morate znati i ono što vam danas ne puštaju. ako imate manje godina nego ja, onda niste čuli ovu pesmu od YU grupe.

Nastavite sa čitanjem… “Oj, Moravo”

Ostade jedna tema nedorečena: onaj koncert Briana Wilsona bi trebalo pogledati u celosti. Umesto toga, hajde da izvučem još jedan detalj odande: numera Good Vibrations je trebalo da zvuči bitno drugačije nego što se kasnije pojavila na surogat-albumu Smiley Smile grupe The Beach Boys. A kako je to isprva zamišljeno, prvi put smo čuli tek u 21. veku. Uzgred, ovo “2002” je greška: trijumfalna premijera živog izvođenja albuma “Smile” izvedena je u Londonu u februaru 2004.

Da li znate šta je ovo?

Ovo je kraj muzike: nema dalje.

Ma, šta se ja tu macim? Pogledajte ceo koncert.

Da, znam šta ste pomislili, ali nije to. John Hiatt je jedan od pravih heroja moderne američke muzike On stvara muziku za kamiondžije i radi to jako dobro. E, ima jedna pesma koju posebno volim. Iščačkao sam verziju za koju ranije nisam znao i sad moram da je podelim sa vama.

Ili što kaže Zoća: John Hiatt je bio desna ruka Rya Coodera. Posle sam tek otkrio da je to bilo u vreme kad je Ry Cooder trebalo da bude pratnja Hiattu. Šta ćete: postoji jedna vrsta vrhunskih muzičara za čije postojanje većina slušalaca nije ni svesna, iako su ih ko zna koliko puta čuli kako sviraju. John Hiatt je još dobro i prošao. Kada budete čuli priču o Nilsu Logfrenu, nećete verovati.

U slavu nedavno preminulog Robina Gibba, danas slušamo prvi veliki hit grupe Bee Gees. “New York Mining Disaster 1941” je singl objavljen 1967. godine i bio je najava velike decenije za tri brata.

Velika je to dekada bila, ne samo za grupu Bee Gees, nego i za celokupnu popularnu muziku. Da me neko osudi na deset godina perioda muzike, svakako bih izabrao period 1967-1977.