Tag: muzika za popodne

Danas slušamo jednog velemajstora koji nastupa uživo u društvu druge dvojice ništa manjih velikana modernog američkog zvuka. Lyle Lovett u društvu Johna Hiatta: dovoljno mi je da neko samo pomene kombinaciju i ja sam se već naježio. Evo, slušajte. A obratite pažnju i na tekst ako možete.

Moram da naznačim da sam za ovaj snimak saznao na blogu Naopakog Indijanca, čije pisanije vam toplo preporučujem.

Jedna od najlepših mogućih muzičkih zavesa za nedeljno popodne dolazi iz kuhinje grupe Yes, čiji album Close to the Edge je predmet bukvara progresivnog rocka. Biram verziju sa živog albuma Yessongs.

Uopšte, skrećem vam pažnju na razne žive verzije ove veličanstvene pesme, a posebno onu sa albuma Keys to Ancension 2 (1997). A što se same pesme tiče, nemojte ignorisati tekst.

Nastavite sa čitanjem… “I ti i ja”

Ne mislim da vi sad treba da budete gladni, tek je popodne. Ali ako ste davno ručali, ogladnećete dok preslušate ovo. A valja da preslušate. A pošto je Peter Gabriel multimedijalni umetnik još od doba kad reč “multimedija” nije ni postojala, valja i da gledate.  I da pazite na času. elem, ovo je škola.

Mnogo je vremena prošlo, bilo je vremena da se stvori nešto uporedivo sa ovim. To se nije desilo. Ne zato što niko nije hteo, nego zato što niko nije umeo. Bowie se beše približio, ali njemu je prangija bila draža.

A sad pravac na Noć muzeja!

Kako da prođemo sedamdesete bez najomiljenijeg pasaža na saksofonu na svakoj radio stanici koja je držala do sebe?

Ne znam da li ste primetili: “Baker Street” je pesma koju je moguće slušati ko zna koliko puta u krug, a da ne dosadi. Ne znam zašto je tako; verovatno zbog genijalnog sklopa melodije, valjajućeg ritma i perfektne produkcije. Meni najdraži detalj je onaj furiozni ulet gitare na 4:49.

Još malo pa vikend. Imaćete šta da zviždućete dok se ne opustite sasvim.

E, dosta je bilo kiše!… Prizivam Mr Blue Sky u pomoć!…

Velika stvar. Za mene važna i zato što sam u vreme kad je ova pesma bila hit počeo da hvatam konce ko je ko u aktuelnoj muzici. Elem, počeo sam da slušam “Veče uz radio” i legendarnog Nikolu Karaklajića; bila je to moja prva ozbiljna škola rock’n’rolla.

(Radni podnaslov: Uživajte u galami!)

Danas je 66. rođendan Roberta Frippa i red je da mu se sa malo pažnje odužimo za muziku koju je stvorio.

Album Red je možda najčudniji u celom opusu grupe King Crimson. Još u toku rada u studiju, Fripp se razočarao u ono što je naučio o tome kako realni svet funkcioniše. No, naslovna numera ostaje kao jedna od najžešćih gitarističkih krljačina koje je grupa ikad stvorila. Pustite glasno.

(a posle može i bonus sa istog albuma)

Uvek neverovatni Bill Bruford i uvek pomalo sirovi John Wetton u pozadini dadoše šmek koji se nikad više nije ponovio. Da, bilo je drugih čudnih kombinacija u opusu grupe, pogotovo četvorka koja je okupljena 1981. godine (Fripp, Belew, Bruford, Levin). Ali, to je neka druga priča.

Danas pikanterija.

Postoji nekoliko sličnosti između grupa Colosseum i Colosseum II: prva sličnost je ime, druga da ih je osnovao i vodio Jon Hiseman, ludi bubnjar koji je integrisao kompletnu prog-rock scenu Velike Britanije u suvisli žanr, a treća da su članovi grupe redom bili virtuozi. Ima i ona o komercijalnom neuspehu, ali kad je to pametna muzika pravila pare…

Ovog puta se prisećamo druge instance Hisemanovog projekta: ludilo koje Don Airey i Gary Moore izvode u ovoj svirci je vredno vaše pažnje. Čak i bez obzira na to što je ovaj snimak prilično krljav.

Grupa je potrajala dva svoja albuma i jedan projekat sa A. L. Webberom (Variations). Onda je najpre Gary Moore otišao svojim Ircima u Thin Lizzy, a nekoliko meseci kasnije Don Airey zbrisao da radi sa grupom Rainbow.

Zapravo, ta igra reči ima drugo značenje, ali nema veze; nema mesta za pravi prevod. Kako god bilo, ova pesma je ostala u šre’ u kompletnoj muzičkoj literaturi, baš kao i njen kreator, Tom Sholz.

Priča o grupi Boston je tužna i ispričaćemo je nekom prilikom. Zasad ostaje veliki hit iz 1976. godine, pesma uz koju sam prvi put dotakao… Ups! Takve stvari se ne prepričavaju.

Nastavljamo plovidbu middle of the road muzikom sedamdesetih. U inat filozofima i šiljokuranima koji šalju drugačije poruke svetu. Ovo nije godina mačke, ali ko te pita: fenomenalna numera Ala Stewarta ostaje za sva vremena.

Kako vam se čini živa verzija?

Prva polovina sedamdesetih je bila čarobna za ljubitelje gitarskog zvuka. Svi oni koji su imali da kažu štogod pametno svirajući gitaru mogli su da prođu. A oni koji su stvarali poseban kvalitet aftamacki su išli na vrh. Jedan od takvih je bio Peter Frampton. Njegovi rani albumi, prosto rečeno, predstavljaju remek-dela. A živi album Frampton Comes Alive! (1976) jedna je od najboljih živih ploča rock muzike uopšte. Ključna numera sa tog albuma je “Do You Feel Like We Do“; izvedba koju ovde donosim nije ista (ova je za četiri minuta kraća), ali će vam biti dovoljna da ukapirate šta se tu dešavalo.

Nastavite sa čitanjem… “Osećate li se kao mi?”