Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lyndon B. Johnson je bio potpredsednik SAD početkom šezdesetih, a postao je predsednik nakon ubistva Johna Kennedyja 1963. godine. Naredne godine pobedio je na izborima za predsednika SAD, a ostao je na čelu države sve do 1969. godine.
Njegov mandat obeležile su brojne kontraverze o kojima se i danas raspravlja, u zavisnosti od političkih stajališta brojnih autora tekstova i knjiga.
Legendarni Isle of Wight Festival počeo je da se održava još 1968. godine, no prava stvar se desila 1970. Na njemu se okupilo šaroliko društvo muzičara (obavezno pogledajte hiperlink) da isprati leto, a niko nije ni sanjao da će se okupiti toliko naroda. Razni izvori navode brojke između 600 i 700 hiljada posetilaca. Da li je neko od organizatora razmišljao o tome šta da se radi ako nešto krene naopako, ne bih znao reći. Tek, ako izuzmemo tradicionalno povremeno otkazivanje opreme, sve je proteklo u najboljem redu.
A neki od junaka naše mladosti imali su odlične nastupe na početku svoje karijere.
Nota bene°: postoje razne vrste paljevina i neke od njih nemaju nikakve veze sa piromanijom. O takvoj paljevini je i ovde reč: neko se popalio na nešto.
Da bi ovaj posao svakodnevnog objavljivanja muzike mogao da ostane uživanje, a ne da se pretvori u kuluk, pribegavamo raznim marifetlucima. Asociramo se na nešto na stotinu načina, zavirujemo šta pominju naši drugari, setimo se nekoga ili nečega kad čujemo ili vidimo negde, ponekad se zapitamo i koga nismo odavno pominjali, a bio bi red…
Čeprkajući tako u jednom spontanom prolazu kroz taj naš spisak muzike za popodne, utvrdim nešto što nisam mogao samom sebi da poverujem.
Posle više od 2000 priloga, Talking Heads smo slušali samo dvaput. Kuku si ga nama. Daj da to ispravimo, rekoh i odmah otvorih Live Writer.
So before a question
so before a doubt
My hand moves out and
have the touch.
Peter Gabriel je jedan od naših miljenika. Znao sam to od ranije, a sada sam sasvim siguran, jer sam zvirnuo u onu našu tabelu objavljenih priloga kako bih proverio da li smo već ranije pisali o današnjoj pesmi. Srećom, nismo, ali sam utvrdio da od ukupno sedam priloga o njegovom stvaralaštvu koji su do sada objavljeni (rad sa grupom Genesis ovog puta ne računamo), četiri je potpisao Grba, a ja tri.
Red je da izjednačim. 
And I thought my heart would break
When you doubled up at the stake
With your fingers all a-shake
You could never tell a winner from a snake
Eksperiment radnog naziva “zbunologija” se nastavlja. Ovog puta pokušavam da dokučim odgovor na sasvim prosto pitanje, međutim to jedno se pokazalo kao sasvim dovoljno.
Elem, kako je uopšte moguće da postoji ovakva muzika?
Nastavite sa čitanjem… “Laka lova. Teške note. Nije za neiskusne.”
Worcestershire je okrug na zapadu Ujedinjenog Kraljevstva o kojem ne znam ništa. Trebalo bi da sam tuda prolazio putujući za Wales, ali se ne sećam ni jednog detalja koji bi me asocirao na njega. Ono što sa sigurnošću mogu da potvrdim je da što se više ide na zapad UK, on sve više podseća na srpski jug, pa se i na ovu oblast može primeniti ona naša – što južnije, to tužnije. Kako je u toj zabiti nastao čuveni Vorčester sos, ponos britanske Imperije, za mene će ostati večita tajna, ali se njega nikada neću odreći.
Njegovih nekoliko kapi je dovoljno da meso ili riba koju spremam postane nešto sasvim drugo.
Moj prvi, pravi susret sa psihodelijom desio se u čuvenom klubu kragujevačkog Doma omladine, negde na samom početku sedamdesetih. Sam događaj ne pamtim po muzici koja se puštala, nego po tome da je DJ te večeri bio Zoran Modli i da je sa sobom poveo tipa koji se bavio svetlima. Uljani projektori koje je on koristio proizvodili su fantastičnu atmosferu u tim relativno malim, mračnim prostorijama i bili su neverovatan doživljaj za adolescenta. U tom trenutku nisu mi ni na pamet padale droge, alkohol i ostali poroci.
To je došlo nekoliko godina kasnije, kada sam počeo da istražujem psihodeličnu muziku iz šezdesetih i da je stavljam u kontekst vremena kada je nastajala.
I da ne bude zabune: sa drogama se nikada nisam petljao. 
Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.
Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.
…a i zašto bih.
Znate li za onaj osećaj kad vam je sve jasno – ili vi barem mislite da je to tako – i kad verujete da biste u nekoliko reči mogli da objasnite nešto što na vas ostavlja utisak, ali kad pokušate, ostanete bez pravih reči? I naročito: jeste li ikad bili u takvoj neprilici kada je reč o nekom pesmičuljku koji vam se prilepio za srce?
Takvi ishodi uticaja dobre muzike na čoveku se mogu podvesti pod ono što ja upravo istražujem u eksperimentu radnog naslova “zbunologija”. Današnji primer je izuzetno vredan.
Ej, bre…
U nekom od ranijih tekstova napisao sam da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. Ako nas redovno čitate, primetili ste da s vremena na vreme uletimo među izvođače bluegrassa koji su već postali velike zvezde. Sve to činimo u nameri da vam približimo ovu vrstu muzike, koja je u suštini jednostavna, ali traži da je izvode iskusni svirači. Kod njih nema fulanja: svaka i najmanja graška može da se čuje.
O tome kako je, recimo, ugodno gledati u Alison Krauss dok peva ili svira da ne raspravljamo. 
