Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Now we’re alone and I am singing my song for you
Kada smo prvi put slušali ovu pesmu na Suštini pasijansa, tom prilikom u živoj izvedbi njenog autora, napisao sam veoma kratki prilog. Jer, čak ni posle dugog niza godina, koliko neizmerno volim “A Song for You“, nisam bio u stanju da kažem išta suvislo. Što bi ono rekli: zbunologija, napredni nivo. Ovog puta idemo dalje: poslediplomske studije.
Oh.
Odlazak sa drušvancetom u kafanu zna da popravi raspoloženje. A posle par pića svako od nas zaboravi muke koje nas tište. Možda je tako i zato što je razgovor o politici za stolom zabranjen pa nam treba sasvim malo da se ubacimo u neki drugi, paralelni Univerzum, u kome važe sasvim druga pravila i teme. Danas smo, na primer, razmenjivali informacije o lokalnim svirkama i planirali kada i gde ćemo ponovo da se okupimo.
Dovoljno da zadovoljan krenem kući.
Ovih dana ću pokušati da obuzdam nagon za prekomernim pisanjem dok sprovodim mali eksperiment. Još mu nisam dao ime, hajde da kažem da mu radni naziv može biti “zbunologija”. Ali, prvo muzika.
Ah.
Pisanje nekrologa nikako mi ne ide od ruke. Naročito kada su u pitanju muzičari koje volim da slušam, pa sam u ovom trenutku pomalo rezigniran, jer vest o smrti Mikea Harrisona gotovo da se nigde nije ni pojavila. A kamoli da je negde osvanuo prigodan tekst koji, po običaju, ide uz sve to.
A ako se još uvek niste setili ovoga sjajnog muzičara i pevača, odmah i to da razjasnimo.
Bio je jedan od ključnih ljudi kultne grupe Spooky Tooth.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Mike Harrison (1945-2018)”
Prošlo je skoro četiri godine od kada sam otkrio čudesni svet J.R. Augusta. Kako on nekom prilikom reče, “muzika privlači ljude slične tebi”, pa nam je bilo potrebno malo vremena da uspostavimo kontakt. Ispostavilo se da je jako fini i ozbiljan mladi čovek koji neprestano radi na sebi i ima viziju o kojoj voli da priča – ni malo ne podseća na nadobudne klince koji posle jedne dobre pesme umisle da su velike zvezde i postanu arogantni.
Nego, puštajte muziku, da ne gubimo vreme.
E, tako.
Beyond the horizon of the place we lived when we were young
In a world of magnets and miracles
Our thoughts strayed constantly and without boundary
The ringing of the division bell had begun
Zamisli ti samo to moje iznenađenje dok sam, čačkajući listu do sada objavljene muzike na Suštini pasijansa, spontano otkrio da posle dve hiljade i palac pesama još uvek nismo slušali najbolju numeru Pink Floyda iz post-Waters perioda.
Red je da se to ispravi što pre, jer ne samo da je reč o fantastičnoj pesmi intrigantih stihova, već i o odličnom video-spotu u režiji uvek Storma Thorgersona, kreativnog genija čiji lični doprinos vizuelnom identitetu Pink Floyda nije moguće lako premeriti.
E, tako. Sad možemo malo i da usporimo.
Nastavite sa čitanjem… “Velike nade u nešto što je davno prošlo”
Na samom kraju šezdesetih, uzbuđenje oko hipi pokreta i psihodeličnih tripova je počelo da se stišava. Magija sa ulica San Francisca i Los Angelesa nije više bila ista, a mnogi od umetnika su potražili mirnija mesta za svoj rad. Ruralno je bilo u modi, bilo da su to bile farme u kalifornijskoj pustinji, čuveni Laurel Canyon ili planinske zabiti. Jedna od hipi komuna se skrasila u okolini Denvera, Colorado, a nedugo zatim pokrenuta je diskografska kuća Tumbleweed koja je mnogo obećavala.
I danas je gotovo zaboravljena.
Nema muškarčića koji se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih nije palio na Debbie Harry i grupu Blondie. Tadašnji muzički časopisi i oni “za omladinu” bili su preplavljeni njenim fotografijama, a uspešni singlovi grupe su se vrteli na radiju i u diskaćima. S pravom, jer to su bili veliki hitovi i činilo nam se da mogu da nam dočaraju atmosferu iz legendarnog Studia 54 u New Yorku, o kome smo mogli samo da maštamo. Kao i o druga dva para dobrih nogu koja su izazivala “vlažne snove”…
Setićete se, pripadale su pevačicama grupe ABBA. 
Kad se izludim nenormalnom količinom posla, ova moja luda glava krene da jurca u svim mogućim smerovima. Preksinoć, umesto da odem na spavanje kao što to čini ona nekolicina pametnih ljudi koje poznajem (svi rano ležu i rano ustaju – tačnije, obojica), ja kliknem na neke portale vesti, e ne bih li saznao šta se zbiva sa druge strane mojih večito spuštenih roletni.
Bila je to greška, naravno.
Krug meandrčenja koji se desio u sledećih desetak minuta toliko je šašav da to zaista moram da podelim sa vama. U sredini priče se nalazi ova pesma, a pošto je to jedini normalan deo priče, onda je i opravdano da krenemo iz sredine.
E, tako.
Muzičari, kao i ostali umetnici, često znaju da povlače neuobičajene poteze koji iznenađuju poštovaoce njihovih dela. Ako se, recimo, pitate zašto nismo više pisali na blogu o Bobu Dylanu, stvar je jasna – da smo se mi pitali, već biste ovde našli već stotinu priča o njegovim pesmama. Ali je ovaj autor protivnik javnog objavljivanja njegovih dela, pa čemu onda pisanje ako nemamo mogućnost da to ilustrujemo muzikom.
Da ne ulazim u razloge zašto je to tako.
