Tag: muzika za popodne

Ranac

Nedelja je, tek sam dva puta srknuo nesicu iz šolje, još krmeljam i sasvim je normalno da mi se mozak i telo još nisu sastavili. Gledam da nešto pustim dok prelistavam novine, a ništa konkretno mi ne pada na pamet. Dok brljam po folderu koji se simptomatično zove Pristigli, ugledam naslov Curiosities From The San Francisco Underground Vol. 1 i začudim se odakle se stvorio – mora da je iz neke razmene koju nisam ni konstatovao.

Nema veze, u pitanju su snimci sa radija i koncerata iz vremena koje volim… Puštaj.

Nastavite sa čitanjem… “Ranac”

Taro

Početkom 2008. godine došlo je do senzacionalnog otkrića tri kartonske kutije punih filmskih negativa koje su završile u Međunarodnom centru za fotografiju u New Yorku. Ispostavilo se da su u pitanju do tada neviđene fotografije iz Španskog građanskog rata koje su prešle dug i zagonetan put proteklih decenija. “Meksički kovčeg”, kako su kolekciju nazvali, sastojao se od radova koje su ostali iza Roberta Cape, Gerde Taro i Davida Seymoura, ratnih reportera o čijim životnim putevima bi mogao da se snimi ozbiljan avanturistički film.

I to vrlo zanimljiv.

Nastavite sa čitanjem… “Taro”

Ništa se zaista ne završava

Kako nam mediji uveliko kroje lažnu sliku stvarnosti oko nas, tako mi je sve teže da se snađem u obilju izvođača čiji se radovi u recenzijama dižu u nebesa. Znatiželjan kakav jesam, obično poželim da nešto od toga i čujem, a sve se završi tako da veći deo muzičke ponude završi u kantici za đubre. Muzička industrija je odavno u krizi, izmišljaju se kojekakvi štosevi da bi se privukla pažnja površne publike, a izvođači se trpaju u ponekad besmislene žanrove da bi se današnjoj publici lakše omogućilo snalaženje.

Niko više nema dovoljno vremena da se udubljuje u ono što sluša.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa se zaista ne završava”

Pišem knjigu svaki dan

Elvis Costello je čovek koji je uspeo da barem jednom zbuni svakog ko se upustio u istraživanje njegovog opusa. Što se mene tiče, nemam nikakav problem da priznam da me je zbunio desetinu puta, a nešto mi govori da će toga biti još. No, to je tako: nije lako suočavati se sa genijima koji su, usput, i skribomani. Na sreću, besprekorno je lako suočavati se sa tom muzikom.

I kao što rekoh…

Nastavite sa čitanjem… “Pišem knjigu svaki dan”

Kakav divan dan

The Levellers je naziv za politički pokret koji se pojavio u Engleskoj sredinom XVII veka. Za to vreme je širio veoma napredne ideje koje su se odnosile na verske tolerancije, pravo glasa, jednakost svih pred zakonom i preraspodelu obradive zemlje. Današnjim jezikom, njihove stavove bismo mogli nazvati “levičarenjem” ali im ništa, suštinski, ne bismo mogli da prebacimo. Jedino što su “prerano zakukurikali”.

Pretpostavljate kako se ta priča zvaršila – Oliver Cromwell, najmoćniji čovek toga vremena u Engleskoj, vrlo brzo i efikasno ih je poslao u zaborav.

Nastavite sa čitanjem… “Kakav divan dan”

Plovidba Mesečevim morem

U sklopu pomalo zaboravljene podrubrike “zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”, danas vas podsećam na jednu od najdražih engleskih grupa za velike i večite dečake. Nemamo šta da oklevamo: najpre je vreme za muziku.

Kad iscuri, slobodno pustite ponovo. I zatvorite usta, nije lepo da vas drugi vide tako, više nego nonšalantno opuštenog. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Plovidba Mesečevim morem”

Pogled sa dna boce

O životu i radu Johna Calea mogu da raspredam do sutra, ali to nema nikakvog smisla. Ovaj čovek i muzičar je toliko neobičan da sumnjam da će ikada o njemu biti napisana potpuna priča. Nekako, uvek je voleo da bude u senci sarađujući sa velikim imenima. Za to je imao i dobar razlog – o Lou Reedu & The Velvet Underground, Nico, Nicku Drakeu, Patty Smith i mnogim drugima sa kojima je radio napisano je bezbroj tekstova, a on je na miru mogao da sklapa sopstvene radove koji se nikako nisu uklapali u poznate obrasce.

Tokom cele svoje karijere je autorski cilj postavljao malo dalje od svih ostalih.

Nastavite sa čitanjem… “Pogled sa dna boce”

Sni Bong

Kambodža ili Kampućija je kraljevina koja se nalazi u Jugoistočnij Aziji, a nama sa dužim pamćenjem je odavno dobro poznata jer je bila neprestano prisutna u medijima bivše nam države. Kako i ne bi kada je njen vladar, prvo princ, a kasnije kralj, Norodom Sihanuk bio jedan od najbljih prijatelja našeg druga Tita. Iz brojnih novinarskih reportaža smo saznali mnogo toga o ovoj dalekoj i egzotičnoj državi: da joj je glavni grad Pnom Pen duplo veći od Beograda, da Kmeri imaju istoriju koja seže 5000 godina pre Hrista, da su sagradili Angkor Wat, jedno od svetskih čuda, da je njihov glavni grad u neku ruku kosmopolitski i veoma zabavan…

A onda su došli neki drugi Kmeri. Crveni!

Nastavite sa čitanjem… “Sni Bong”

Moljci

Ove godine će Ian Anderson i grupa Jethro Tull proslaviti 50 godina uspešnog rada. Ne znam kako će je obeležiti jer Anderson ima ozbiljnih problema sa glasom, a ekipa koja ga danas prati teško da je onaj Jethro Tull koji sam imao prilike da gledam na koncertu u par navrata. Daleko da je današnja postava svirački nekompetentna i da sve ono što pružaju na koncertima ne zvuči dobro, ali poslednjih desetak godina magija njihovih nastupa naprosto se izgubila.

Zbog toga je bolje da se vratimo u prošlost, kada je sve što su potpisali i izvodili bilo savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Moljci”

Šta bi dao da si na mom mestu

Ako se vratim četrdeset i kusur godina unazad, moram da priznam da mi je mnogo toga oko glam rocka promaklo u vreme kada je bio aktuelan. Do guše sam bio vodama simfoničara, skidao solo deonice Emersona i Wakemana, pokušavao da vodim “pametne” razgovore o muzici i činio sve ono što klinci rade u uzrastu od 14-15 godina. Na glam rock sam gledao prezrivo, a kičerica i šljokice kojima su se predstavnici tog pokreta dičili išle su mi na živce sve dok nisam otkrio Bowiea…

Glamom sam počeo da se bavim tek sa otklonom od desetak godina, kada sam shvatio da u tom žanru ima itekako dobre muzike.

Nastavite sa čitanjem… “Šta bi dao da si na mom mestu”