Tag: muzika za popodne

Gvadalahara mi nije po volji

California tumbles into the sea
That’ll be the day I go back to Annandale

Ako bih išta menjao u životnim navikama, bilo bi to postizanje nekog novog nivoa podređivanja muzici. Postoji muzika koja me inspiriše – da počnem da razmišljam, da prestanem da razmišljam (o, kako je malo takve muzike!), da zastanem, da počnem da se krećem, da tražim, da nađem, da mi krene osmeh, da mi krene suza, da mi srce bude puno.

Da mi srce bude puno.

Za tako nešto potežem neke drage pesme kojih se nikad neću zasititi. Poput ove.

I kao da bih nešto više mogao da kažem. Mislim, osim svega onog što zbilja ima da se kaže, a toga nije malo.

Nastavite sa čitanjem… “Gvadalahara mi nije po volji”

Odoh u ilegalu

Some people might say my life is in a rut
But I’m quite happy with what I got
People might say that I should strive for more
But I’m so happy I can’t see the point

Neke pesme i decenijama posle objavljivanja ne izgube na relevantnosti.

Nastavite sa čitanjem… “Odoh u ilegalu”

Crna Beti, odakle si zaista došla?

Možda mi nećete verovati, ali trebalo mi je mesec dana da odlučim koju verziju pesme da postavim kao matičnu u današnji prilog: onu originalnu ili onu koju su mnogi, pa tako i ja, smatrali originalnom. I odlučio sam, najzad: danas ću podlistak rubrike “muzika za popodne” koji nema podnaslov, ali se bavi skretanjem pažnje na originalne verzije pesama koje su svetom proneli neki drugi izvođači, započeti najpoznatijom izvedenom verzijom.

Čudite se? Lepo vam kažem, i ja sam mislio da je ovo original. Nisam kriv: kad se pojavila, imao sam nepunih 12 godina, a od onda nisam o ovoj pesmi razmišljao.

Nastavite sa čitanjem… “Crna Beti, odakle si zaista došla?”

Negde oko ponoći

And she leaves
With someone you don’t know
But she makes sure you saw her
She looks right at you and bolts
As she walks out the door
Your blood boiling
Your stomach in ropes
And when your friends say what is it
You look like you’ve seen a ghost

Susret sa bivšom/bivšim upravo izgleda kao u ovim stihovima – manje-više neprijatno.

Nastavite sa čitanjem… “Negde oko ponoći”

…A ja nisam ni tamo ni ovde

Ako nemate ništa protiv, ovo nedeljno popodne ćemo utrošiti na rekonstrukciju ne baš tako redovnog podlistka rubrike čiji nezvaničan naslov glasi “Zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan“. Imamo za tu potrebu nekoliko prvoklasnih kandidata koje stalno držimo u rukavu, a tek ponekad ističemo u prvi plan. To su, najčešće, oni muzičari za koje kažemo da su van kategorija, što znači da nema svrhe porediti ih sa bilo kim drugim.

Jedan od tih ljudi je i Richard Thompson, naš stari znanac.

Danas bih, pak, hteo da zastanemo na čas i osvetlimo i druge aspekte muzičkog dela tog majstora, a ne samo one koje ima u prstima.

Nastavite sa čitanjem… “…A ja nisam ni tamo ni ovde”

Nikada se nisi vratila

Garažnih bendova je oduvek bilo i biće. Sa svakom novom generacijom muzičara pojave se oni koji žestoko praše i kritikuju. Ta vrsta muzike je prešla dugačak put – od neobuzdane svirke obogaćene psihodelijom iz šezdesetih, preko sirove pobune punkera tokom sedamdesetih, pa sve do danas ispeglanijih verzija koje ponekad koketiraju sa komercijalom. Iza poslovične agresivnosti i soničnih udara, pojavili su se ozbiljni autori koji savršeno dobro znaju da arikulišu svoja razmišljanja i da me propisno iznenade.

Poslednji u nizu su Reigning Sound.

Nastavite sa čitanjem… “Nikada se nisi vratila”

Živim li uistinu život sanjara

Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara

Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.

No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.

Dobro ti zdravlje, starino!

Nastavite sa čitanjem… “Živim li uistinu život sanjara”

Old Number 7

Alkohol i ja nikada nismo bili u (pre)velikoj ljubavi. Rano sam otkrio neprijatne nuspojave koje izaziva, pa sam se celoga života držao one narodne mudrosti da treba piti malo i dobro – nisam bio ni pripit u trenucima kada su mi se deca rađala, na zgražavanje bliže & dalje familije i prisutnih prijatelja. Ni nagovaranje žena da možemo još po jednu turu nije uspelo da me pokoleba, iako sam rizikovao da me obeleže da nisam “pravi muškarac” – nikada nisam popio pola flaše žestice, gajbu piva ili 3 litra vina.

No, ponekad nisam uspevao da pronađem “ručnu” na vreme.

Nastavite sa čitanjem… “Old Number 7”

A trojke su — šta?

Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.

Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.

Veoma, veoma različit.

Nastavite sa čitanjem… “A trojke su — šta?”