Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponekad valja usporiti i obratiti pažnju na detalje. Najzad, bar ovih dana nemate kuda da žurite, pa zašto ne biste pokušali.
Jeste li primetili da nam se život usporio? Hteli mi to da priznamo ili ne, pod prisilom koja nas je u ovim trenucima snašla, redukovali smo svoje aktivnosti na najmanju moguću meru. Reakcije na to su, normalno, individualne. Meni cela ta medijski prenaduvana priča ne može ništa. Pokazalo se da je odluka od pre mnogo godina da prestanem da gledam TV bila opravdana – stekao sam trajni imunitet na gluposti.
A to povlači i mnoge druge stvari za sobom.
Kako Amerika već više od sto godina uvodi demokratiju u Nikaragvi, mislio sam da njeni žitelji nemaju vremena da se bave muzikom. A onda je usledilo iznenađenje…
Još od malih nogu sam se navukao na gledanje filmova u bioskopu. Tome je kumovala i moja baka po majci koja i sama volela pokretne slike, pa je odlazak u najbliži bioskop postao deo našeg rituala koji se odvijao skoro svake nedelje. Najviše smo voleli da gledamo komedije, a jedna od njih, Call me Bwana, uvela me je u čitanje avanturističkih knjiga koje su mi podgrevale maštu. Današnji klinci pojma nemaju o Žilu Vernu, Karlu Maju, Edgaru Rajsu Berouzu ili H. Rajderu Hagardu i pustolovinama junaka njihovih dela, jer u eri audio-vizuelnih medija kojima su non-stop okruženi nemaju vremena da sami zamišljaju slike i zvuke udaljenih i misterioznih mesta.
A kamoli da znaju šta znači reč bwana koju sam naučio još kao balavac, zahvaljujući pomenutom filmu.
Kako od nastupa na Woodstock festivalu možeš da se strmoglaviš do anonimnosti? Ne, ovo nije priča o Melanie…
Lutajući Londonom, u jednoj od prodavnica ploča naleteo sam na dvostruki album Incredible String Banda. Kompilacija, sudeći po pratećoj knjižici, trebalo je da bude presek njihove karijere, a cena od 3 funte je bila prava bagatela. Enciklopedije su grupu hvalile na sva usta, a moja iskustva sa svim derivatima britanskog folka su u to vreme bila minorna.
Ukratko, pojma nisam imao šta mogu da očekujem od ISB-a.
Čudni životni potezi Marie McKee su odavno počeli da izazivaju zebnju da sa njom nešto nije u redu. No, kad god bi se oglasila novim pesmama, mogli smo samo da konstatujemo da nju kreativnost nikada nije napuštala.
Život Marie McKee je, u neku ruku, bio predodređen. Njena majka rodila je i Bryana MacLeana, gitaristu/pevača grupe Love koji je napisao jednu od najlepših pesama iz šezdesetih, “Alone Again Or“. Kako je Bryan bio 18 godina stariji od Marije, detinjstvo su joj obeležila druženja sa muzičarima – priča se da je visila po klubovima sa ekipom iz Doorsa i pratećeg benda Franka Zappe, pa je bilo samo pitanje trenutka kada će se i sama uputiti u muzičke vode.
Moralo se sačekati desetak godina da dete odraste.
За домаћи, задао сам себи да видим шта је то Јапа. Напросто зато што сам у глави, опет, зачуо ово.
Зашто и откуд то, ко ће ме знати. Дође тако само од себе. Одјек студентских дана, ваљда.
Nastavite sa čitanjem… “Над празним папиром”Nikad ne znaš kako će ti se kockice složiti. Recimo, ko je mogao da nasluti da će mi reggae obeležiti onu godinu koju sam morao da odužim domovini…
Odlazak u JNA je bio noćna mora za sve moje prijatelje i poznanike. Ni ja se nisam osećao najugodnije povodom toga. No, tešio sam se: moje odredište je bilo bezobrazno blizu kuće. Preživeću i to iskustvo.
Ko je bio u JNA, zna kako se odvijaju stvari kada te zalupi kapija kasarne: već na lekarskom pregledu sam upoznao par interesantnih tipova koji su se ponudili da mi se nađu ako mi nešto zatreba. U frizeraju su slušali glasnu muziku i brzo smo utvrdili da volimo slične stvari, tako da sam odande izašao neošišan. Brinula me je samo jedna stvar: vodnik koji je bio mlađi od mene, slušajući kako pričam o muzici, insistirao je da me “upišu kod njega”.
Bogme, najebaću kod ovog klinca, pomislio sam.
Grupa R.E.M. se dugo mučila dopre do široke publike. A kada joj je to pošlo za rukom, ništa je nije moglo zaustaviti na putu globalnog uspeha.
Sa koje god strane da posmatramo kretanja u muzici, “garažni zvuk” stvoren šezdesetih je pronalazio načine da preživi i da se stopi sa novim trendovima. Uvek marginalizovan, ponajviše zbog nemogućnosti da se uspešno komercijalizuje, bio je utočište onih koji su slali beskompromisne poruke svojim pesmama i više su voleli da se obraćaju malobrojnoj publici nego da se njihove ideje “peglaju” od strane diskografa shodno trenutnim zahtevima tržišta.
Pa kom opanci, kom obojci.
Putovanje Roberta Planta kroz muzički univerzum je dugotrajno, veoma interesantno i prepuno neočekivanih obrta.
Led Zeppelin su odavno postali muzička institucija o kojoj se nema šta raspravljati. O raznim aspektima njihove karijere smo mnogo puta ovde pisali, a voleli ih ili ne, moramo da priznamo da su obeležili jednu muziku epohu koja se neće ponoviti. Možemo u nedogled da spekulišemo šta bi bilo sa njima da John Bonham nije popio flašu votke i ugušio se u sopstvenoj povraćki i kako bi danas zvučali, ali to je sasvim besmisleno.
Njihova odluka da prekinu sa radom bila je teška, ali jedina ispravna.
Iz Manchestera smo oduvek dobijali prvoklasnu muziku. Grupa Elbow nastavlja bogatu tradiciju.
Većini ljudi Manchester je poznat kao kolevka industrijske revolucije. Za ljubitelje muzike ovaj grad je sinonim za bogatu scenu koju neprestano treba držati na oku. Ona je iznedrila je iznedrila neke od najvažnijih grupa svih vremena. Lista je podugačka i pomenuću samo najpoznatije: Van der Graaf Generator, Oasis, The Smiths, Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Stone Roses, The Fall, The Durutti Column, 10cc, The Hollies, Herman’s Hermits…
Kao što možete prepoznati, u Manchesteru se stvarala muzika za svačiji ukus.
Nema nikakvog razloga da budemo gadljivi na pop muziku ako je dobra. Naročito ako je u pitanju “barokni pop”.
Prvi sustret sa britanskim vršnjacima mi je bio poprilično traumatičan. Naivno misleći da ćemo lako uspostaviti kontakt preko muzike, raspričao sam se kako sam kupio nove albume grupa The Clash, The Jam, The Stranglers… Samo su me gledali potpuno ravnodušno i stidljivo primetili da ni za koga od pomenutih nisu ni čuli. Nisam mogao da verujem šta su mi rekli. Pa oni su bili urbani tinedžeri, na izvoru svetskih događanja… Svašta mi se motalo po glavi u tom trenutku.
Normalno je bilo da sam ih priupitao šta oni slušaju. Navodili su imena za koja nisam čuo, ali sam ukapirao da je u pitanju pop muzika. I sve je odmah postalo jasno. Bilo gde u svetu da se nađete, većina populacije je sklonija da sluša lake note, a ne rock & roll.
