Tag: muzika za popodne

Pismo natopljeno suzama

Novi album Richarda Thompsona je svučen sa tavana i demonstrira kako su on i njegova prateća grupa bili uzbudljivi na nastupima. Pre nekih 35 godina.

Karijeru Richarda Thompsona pratim dobrih pedesetak godina. Na neki način, smatram ga delom sopstvene porodice. Zašto je tako, to je pitanje na koje ni sam ne znam pravi odgovor. Verovatno zato što je on jedan od retkih, pravih muzičkih velikana, koji se lako prepoznaje i koji je muzički svestran. Bilo da je u pitanju njegovo enciklopedisjko poznavanje svih živih žanrova, izuzetan dar za pisanje pesama, strastveno pevanje ili osebujan stil sviranja gitare koji je jedinstven.

Snimljeni opus mu je ogroman i veoma kvalitetan. Čak i oni albumi za koje se može reći da su mu malo slabiji, mogu da izdrže upoređivanje sa radovima nekih drugih autora sličnog usmerenja. On je, recimo poput Vana Morrisona, muzička kategorija sam po sebi. Jedino što vam preostaje jeste da ga bezgranično volite ili mrzite.

A to je već stvar muzičkog ukusa.

Nastavite sa čitanjem… “Pismo natopljeno suzama”

Плоча

И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.

Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.

О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.

Nastavite sa čitanjem… “Плоча”

Preživeće naša ljubav

Prebirajući po ranim radovima poznatih muzičara uvek se pronađe neka interesantna pesma koja postane dobar povod da se osvrnemo na manje poznati deo njihove karijere.

Mlađani superheroji scene su bili naročita poslastica muzike šezdesetih koja je dolazila sa Ostrva. No, da odmah sprečimo svačiju prvu asocijaciju: Steve Winwood nije bio jedino “čudo od deteta” koje je tih burnih godina iznedrila britanska muzička scena. Često se zaboravlja da u ovu kategoriju spada i Peter Frampton, koji je već sa šesnaest godina odlučio da napusti školu i postane profesionalni muzičar. Ma kako taj njegov potez bio riskantan, ispostaviće se da je bio dobar – tokom 1967. i 1968. godine postaće kao član grupe The Herd jedan od najvećih teen idola, a fotografije lepuškastog dečaka sa gitarom u rukama će krastiti naslovne stranice časopisa koji su se obraćali najmlađoj publici.

To nikako ne znači da je muzika koju su The Herd izvodili bila neozbiljna i bezvredna.

Nastavite sa čitanjem… “Preživeće naša ljubav”

Zajašite moju biciklu

Poziv za bicikliranjem iz naslova pretvorio se u čudesnu muzičku avanturu kojoj se ne nazire kraj.

U prvom polugodištu i nije bilo nekih jako interesantnih muzičkih ponuda. Pandemija je paralisala sve industrije, a mnoga najavljena nova izdanja su prolongirana do daljnjeg jer se ne mogu valjano promovisati. I niko živi još uvek ne zna kada i kako će se muzičari vratiti koncertnim aktivnostima i kako će u budućnosti sve to da izgleda zbog uvedenih zabrana okupljanja i „socijalne distance”. No, naš karantin u proteklih par meseci imao je i jednu dobru stranu – najzad sam mogao da preslušam i neke albume koji su dugo čekali da ih se latim.

Ako uopšte i dobiju priliku da ih promuvam kroz uši.

Nastavite sa čitanjem… “Zajašite moju biciklu”

Ostajte ovde

Moje znanje o Korzici, uprkos prevaljenoj kilometraži, nije se mnogo promenilo od detinjstva.

Zahvaljujući časovima geografije znali smo da je, uz Siciliju i Sardiniju, Korzika jedno od velikih ostrva sa druge strane italijanske čizme, da je na njoj rođen Napoleon Bonaparta i… Pa, skoro ništa više. Kao i u slučaju drugih lokacija na Mediteranu, Korzika ima dugu i uzbudljivu istoriju na koju su njeni žitelji veoma ponosni. Ostrvo su kolonizovali Kartaginjani, antički Grci, Etrurci i Rimljani, a u srednjem veku je bila pod vlašću Lombarda, Franaka, kao i republika Pize i Đenove.

Tračak nade za Korzikance da imaju sopstvenu državu pojavio se u XVIII veku.

Nezavisna Korzikanska republika trajala je kratko, jer su na nju bacili oko u to doba moćni Francuzi koji su je i osvojili, tako da je danas u sastavu Francuske.

Nastavite sa čitanjem… “Ostajte ovde”

Prilično dobro

Za nešto više od 20 godina John Prine je dva puta pobedio rak. Aktuelni virus ga je dokrajičio.

Dok se kolektivno oporavljamo od onoga što nam se dešavalo u proteklih par meseci, tek sada počinjem da se prisećam koliko mi je april bio mučan. Na samom početku ostali smo bez legendarnog Billa Withersa, čoveka koji nikada nije hteo da postane deo muzičke mašinerije, ali je uspeo da za sobom ostavi pregršt antologijskih pesama. Naredna žrtva nezgodnog virusa, samo nekoliko dana kasnije, postao je drugi kapitalac – John Prine će ostati upamćen kao tihi čovek koji je pevao o običnim ljudima i svakodnevnim stvarima na vrlo osoben način.

Divili su mu se neki od najpoznatijih songwritera današnjice.

Nastavite sa čitanjem… “Prilično dobro”

Prospi vino

Ne, nije to psihodelična slika, već prosta metafora koja je prošla cenzuru.

Britanska grupa The Animals je jedna od prvih kojoj je pošlo za rukom da stekne internacionalnu slavu izvodeći muziku koja je bazirana na bluesu. No, uprkos uspehu, počeli su da se osipaju u potrazi za novim izazovima, pa se tokom druge polovine šezdesetih pojavljivala u raznim reinkarnacijama predvođena Ericom Burdonom . I dalje su odrađivali profitabilne turneje, bez obzira na to što se nisu mogli pohvaliti nekim novim i zanimljivim pesmama.

Osećajući da se stvari ne odvijaju kako bi trebalo, Burdon je očajnički pokušavao da sopstvenu karijeru postavi na noge.

Nastavite sa čitanjem… “Prospi vino”

Ti si jedini, Džo

Ramases nije bio samo jedan od brojnih egipatskih faraona. Priča o grupi Ramases je jedna od najneobičnijih koje sam ikada čuo.

Britanci su odavno postali sinonim za ekscentrike. Kako pod stare dane sve više uživam da kopam po tavanima i podrumima u potrazi za zaboravljenim muzičkim blagom, interesantni i neobični radovi se pojavljuju sa raznih strana, a neke čudne osobe postaju predmet moje pažnje. Normalno, ima tu svega i svačega, mnogo pesama nije izdržalo test vremena, a vrlo retko mi se dešava da preslušavanje nekog albuma ostavi tako snažan utisak da se sa pravom zapitam gde sam bio i šta sam slušao proteklih decenija.

Kliknite na link sa muzikom pa da nastavimo priču.

Nastavite sa čitanjem… “Ti si jedini, Džo”

Uljez

Al Stewart je jedan od onih muzičara čije se pesme, ma o čemu govorile, uvek zalepe za uši slušaoca. Pretpostavljam da ovu današnju do sada nikada niste čuli.

Zahvaljujući ljudima iz Jugotona koji su licencno objavili antologijski album Year of the Cat (1976), Al Stewart je ušao u moj život na velika vrata. Istoimena pesma se i danas često vrti na talasima radio-stanica, a pravo otkrovenje su mi bili tekstovi Stewartovih pesama. Takav vešt storytelling je zaista redak i u kombinaciji sa perfektniom soft rock pratnjom zaslužan je za to da Stewarta vrlo često slušam, bez obzira na to u kakvom sam raspoloženju.

Njegove pesme je, jednostavno, nemoguće ne voleti.

Nastavite sa čitanjem… “Uljez”

Kao godišnja doba

Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.

U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.

Barem sam tako mislio.

Nastavite sa čitanjem… “Kao godišnja doba”