Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Laganje je tvrdnja koja je suprotna istini i svakodnevno je prisutna u našim životima. Motivi za laganjem su različiti, o tome je napisano bezbroj knjiga i naučnih radova, pa neću pogrešiti ako kažem da lažima ljudi pribegavaju u trenucima kada im se čini da su one rešenje u situacijama kada se suočavaju sa svojim greškama ili lošim izborima. Laganjem drugih, lažemo i sebe, a prividna korist od tog postupka ostaje to što jeste – privid.
Istina, ma kakva bila, obično se sazna.
Komentarišući dane provedene u grupi Asia, Carl Palmer je zaključio kako niko od članova te supergrupe nije očekivao toliko veliki uspeh. “Bili smo engleska grupa koja nije zvučala američki, a singlovi su nam postali popularni i ušli smo u arenu stadionskog rocka. Sofisticirana muzika koju smo izvodili odjednom je pronašla put do publike.”
Uprkos tome, stvari se nisu odvijale pravolinijski, kako bi se očekivalo.
Budistički krug preporoda je komplikovan proces. Zasnovan je na potrebi da se bude što bolja osoba u svakome od života, da se u njima čine dobre stvari i da se pojedinac oslobodi žudnje kako bi došao do nirvane. Ovo, normalno, nije ni malo lako, pa se rađamo iznova i iznova (reinkarnacija), sve do trenutka kada uspemo da se otarasimo ovozemaljskih gadosti i iskupimo se.
To je tačka preporoda u kojoj možeš da završiš kao bog (ređe), ali i kao gladni duh – to su oni koji su požudni, pohlepni i proždljivi, pa će ceo novi život provesti u potrazi za još jačim senzacijama. Takve kroz život vodi nagon, a ne glava.
Nedavno sam poslao rođendansku čestitku prijatelju koji je zaokružio još jednu deceniju. Zahvalio mi se i samo kratko prokomentarisao: “Kad pre stigosmo dovde, jebote…” I stvarno, kao da je bilo juče, setio sam se brojnih neprospavanih noći iz studentskih dana u njegovoj sobi. Kafane, naš drugi fakultet, zatvarale su se u 23 sata, a ako je ostalo nešto nedorečeno posle fajronta, program se nastavljao kod nekoga od nas. U polumraku njegove sobe, dok je u nevreme kuvao kafu kako bismo ostali budni, redovno sam posezao za pločom na čijem omotu je pisalo Brasilian Mood.
A topli zvuk saksofona Stana Getza bi nas vodio dalje kroz noć.
Za razliku od pop muzike, u kojoj kvalitet interpretacije pevača predstavlja srž nastupa, rock muzika je dominantno ispoljava poruku, nameru, čistu emociju koja ne mora da bude čista u strogo interpretatorskom smislu da bi bila iskrena. Zato imamo Ramonese i njihov legendarni “1-2-3-4“, zato imamo Dylana čija polovina opusa može da posluži za skidanje masne boje sa zidova zvukom, zato imamo i mnoge druge kontroverzne izvođače u rocku čiji nastup je na granici ukusa. No, svi oni su postigli svoj primarni cilj pred onima koji su bili spremni da čuju ono što im se kaže: element bunta iz kojeg je žanrovska grupa zvana “rock and roll” ponikla obezbedio je da ta muzička karakteristika pretekne do dana današnjeg.
Međutim, postoje i oni koji su u svom izvođačkom opusu u rock’n’roll muzici, kako drugačije to da kažem, obrnuli pun krug. To su oni koji su pronašli način da svoju poruku prenesu upravo vrhunskom interpretacijom koja slušaoca ostavlja bez teksta. Takvih ne beše mnogo: tek nekolicina, pogotovo među pevačima. Njih poštujemo, njihov rad pratimo, a kad ih više nema, pamtimo ih.
Nikada neću imati bolju ilustraciju od ove za neku tezu izrečenu o popularnoj muzici.
Da sam pametan kao što nisam, ovde bi bio kraj priloga.
Postoji veliki broj grupa/autora koji su “sve nekako tu, oko mene”, a vrlo retko se setim da posegnem za njima. Sve dok ih ne čujem. Onda se neko vreme zajednički zabavljamo, pa ponovo padnu negde u zapećak.
Do neke sledeće prilike.
Jerry Douglas je već više puta pominjan u našim tekstovima, no uvek je imao nekako sporednu ulogu. Fokus je bio na zvezdama koje je pratio pa, verujem, niste obratili neku naročitu pažnju na čoveka koji svira instrument pomalo čudnog zvuka, strogo se držeći drugog plana na pozornici.
Najpre da razjasnimo šta je dobro, instrument koji Douglas svira.
Negde između globalnog uspeha rock mjuzikla Evita i Cats, a u vreme kada su snimljene “Varijacije na Paganinijevu temu“, uglavila se i opereta Tell me on a Sunday (1980) iz pera (klavijatura?) Andrewa Lloyda Webbera. O njoj se gotovo ništa ne priča, kao da nije ni postojala, a zanimljiva kao i svi ostali njegovi radovi.
Onaj moj dobro poznati prijatelj Vukašin (Vule, Vukica, Vuki… ne znam kako sam ga već pominjao) u to vreme se potrudio da bacimo uvce i na tu ploču.
Od mog prvog susreta sa Husom proteklo je mnogo godina. Odmah smo se “našli”. ‘Bem li ga šta je bilo u pitanju, generacijsko razumevanje ili nešto drugo, tek, na celi opus Parnog valjka počeo sam da gledam drugim očima. Jer Hus je bio sve ono što nisam očekivao od jugoslovenskih rokera – harizmatičan, obrazovan, lepo vaspitan i zanimljiv sagovornik.
Čovek koji je u svakom pogledu poseban i koga je teško ne voleti.
Termin “space shifter” je jedan od onih koji zadaju muku prevodiocima i lokalizatorima (ubrajam se u ove druge, pa saosećam). Ako vam nije poznata upotreba sintagme, namučićete se da ukapirate pravo značenje i na kraju, morali biste prevesti termin sa najmanje pet reči, i to uz napuštanje savršenog značenja i gubitak oštrine: “onaj koji menja oblik prostora”. Međutim, “space shifting” ili “place shifting” je savremeni termin koji se odnosi na metode i tehnike odloženog emitovanja medijskih sadržaja u interaktivnim medijima. Recimo, ona tehnička opcija vraćanja TV programa na početak emisije, koju provajderi kablovske televizije već neko vreme nude, spada u space shifting.
Hm… Nisam znao za to tehničko značenje termina kad sam onog dana, šetajući starim gradom u Labinu prošlog leta, saznao da kroz četiri dana, u pulskoj Areni, nastupaju Robert Plant and Sensational Space Shifters. Kad mi srce nije stalo…
Ova priča zahteva čestitu muzičku podlogu.
E, tako. Ovo će pomoći da dođem do poente svoje priče.
