Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzičkih genijalaca nikada nije dosta. I pravo je uživanje ponovo ih otkrivati.
Garland Jeffreys je jedan od mnogobrojnih autora koji nikada nisu dobili dužnu pažnju od strane muzičkih medija i publike. O razlozima možemo samo da nagađamo. Možda je i on sam kriv za sve to, jer niko sem njega nije ponudio takav miks muzičkih uticaja (rock, reggae, soul, blues, latino) uvezan misaonom lirikom koja se bavila rasnim pitanjima i identitetom obojenog čoveka na ulicama New Yorka.
Jeffreysa je, zaista, teško svrstati u bilo koju muzičku kategoriju.
Uvek se obradujemo kada naletimo na “mali” album koji je prepun dobrih pesama. Propustili bismo ga kao i mnoge druge da ne beše našeg omiljenog iinternet radija.
Sa slušanjem radija sam započeo još u drugoj polovini šezdesetih. Nije bilo drugog načina da se čuje nova muzika, Radio Luxembourg je u našim glavama predstavljao nešto daleko i nedodirljivo, a od svega toga su ostale smo sentimentalne uspomene. I navika da stalno nešto zvrnda u pozadini bilo šta da radim. U međuvremenu, radio programi su se komercijalizovali, teško je naći stanicu koja emituje malo reklama, a mnogi su im, sa razvojem novih tehnologija, predviđali skori kraj.
Pokazalo se da je radio kao medij mnogo žilaviji no što se očekivalo – sa pojavom interneta promenio se samo način distribucije signala.
U muzičkom svetu Patricka Moraza ne postoje čvrsta pravila – u stanju je da na čudesan način uobliči naizgled nespojive stvari.
Cherry Red Records je jedna od britanskih nezavisnih diskografskih kuća nastalih krajem sedamdesetih. U to vreme su objavljivali albume punkera i novotalasnih grupa (Dead Kennedys, Everything But the Girl, The Monochrome Set, Felt…), a posle desetak godina postojanja upustili su se u unosan posao reizdavanja. Bio je to pametan potez koji nema veliki rizik – ponovno objavljivanje već proverenih naslova ne traži neka značajna novčana ulaganja sem u remasterizovanje i dobar marketing, a vazda će biti nove publike koja će poželeti da čuje nešto što je odavno out of print ili propušteno.
Kako im je posao dobro išao, otišli su i korak dalje.
Današnji remikseri rado posežu za starim, proverenim pesmama. Ako se prema njima ophode sa dužnim poštovanjem, rezultati mogu da budu vrlo interesantni. I da privuku novu, mladu publiku.
Pojava novih nosača zvuka i razvoj tehnologija dali su diskografskim kućama novu mogućnost da vam ponovo prodaju ono što već imate. Naravno, njihov motiv je samo zgrtanje novca, no ljubitelji muzike su dobili priliku da mnoge od svojih omiljenih albuma poslušaju u novom ruhu. U svakom slučaju treba preslušati remikse već poznatih materijala jer su, najčešće, superiorni u odnosu na originalne snimke. Doduše, ima i primera kada se producenti preigraju, pa ustanovite da je originalna verzija, iako snimana na po današnjim standardima bednom broju kanala, bolje zvuči.
Sve je stvar ličnih preferencija.
Nastavite sa čitanjem… “Moja prava ljubav je crnokosi muškarac”
Da li zbog svoje lenjosti ili zbog nezainteresovanosti velikih medija, Graham Parker je tokom proteklih decenija nekako uvek ostajao u zapećku.
Sviranje po klubovima je oduvek bilo neka vrsta osnovne škole za sve muzičare. Mahom se izvodio već poznati repertoar sa kojim je određeni profil gostiju mogao da se poistoveti, a oni malo kreativniji su bili srećni kada su mogli da uguraju i poneku sopstvenu pesmu. Zanimljivih anegdota o tim prvim muzičkim koracima ima bezbroj, mnogi od muzičara koji su se okušali na tim malim scenama su ubrzo odustali, a oni koji su uspešno položili ispit na svojim prvim nastupima imali su šanse da budu zapaženi i pokušaju da uspostave sopstvenu karijeru.
Početkom sedamdesetih u Britaniji se formirala i relativno velika scena koju su mediji prozvali “pub rock“.
Nisu sve namenske pesme isprazne i dosadne za slušanje.
Svake godine početkom novembra počinje da se dešava ista stvar koja, barem meni, trenira živce. Počinje se sa najavama “božićnih albuma” koji bi trebalo da nam ogreju srce i dušu, dok se, istovremeno, podgreva potrošačka histerija u čije sam se delovanje onomad uverio sopstvenim očima. Stav izdavača razumem – ovakvi albumi se prodaju “kao alva” i inkasiraju siguran i veliki prihod. S druge strane, uglavnom su sastavljeni od pesama koje nisu autorske, pa je slušanje ovakvih dela beskrajno dosadno čim prođe par onih koje su poturene kako mamac za naivne kupce.
Pa makar ih pevali Elvis, Dylan ili neko treći.
Dragocenosti se nalaze razbacane svuda oko nas. Samo ih treba pronaći.
Znate i sami da prčkajući po internetu možete da naletite na svakojake ljude. Moje možda najbizarnije iskustvo je bilo kada me je spopao tip iz Urugvaja koji je hteo da razmenimo malo muzike. Zanimao se za italijanske grupe, što me je poprilično iznenadilo s obzirom na to u kom delu sveta živi, a kada sam mu rekao da su to naše komšije, bojažljivo me je upitao da nemam nešto od jugoslovenske progresivne muzike jer ima album grupe Tako koji je licencno objavljen u Brazilu.
Samo što nisam pao sa stolice. 
Imam ja još sličnih iskustava.
Pored velikih hitova koji su proslavili grupu Duran Duran, neke od njihovih najboljih pesama su ostale u zapećku.
Krajem sedamdesetih, punkeri su se već bili izduvali, New Wave perjanice su sve više postajale uvažavani muzičari, a mediji su očajnički pokušavali da se uhvate za nešto što bi bilo novo i interesantno širokoj publici. Disko je, takođe, polako odumirao, a umesto njega plesnim podijumima su zavladali neki novi klinci koji su svirali pop/dance muziku zasnovanu na novoj generaciji sintisajzera koji su bili u tom trenutku dovoljno jeftini da je mogao bilo ko da ih priušti.
Da ne zaboravimo i one elektronske bubnjeve čiji je zvuk podsećao na udaranje po praznim plastičnim kutijama.
Nekada nam pođe za rukom da sklopimo priču ni iz čega zarad jedne odlične pesme.
Čarobnjak iz Oza je američki mjuzikl snimljen daleke 1939. godine prema dečijem romanu L. Franka Bauma. Priča je jednostavna – Dorothy i njen pas upadaju u tornado i nekako završavaju u nepoznatoj zemlji Oz. U njoj sreće mnoge likove koji se prema njoj ponašaju prijateljski ili neprijateljski, a ona pokušava na sve moguće načine da pronađe čarobnjaka uz čiju pomoć bi mogla da se vrati kući. Dorothy je igrala Judy Garland, a film je dobio dva Oskara – za originalnu muziku i najbolju originalnu pesmu.
To je bila ona dobro poznata “Over the Rainbow“.
I posle više od 50 snimljenih albuma, za Danu Gillespie je malo ko čuo. Novi album sa starim snimcima je dobar povod da bacimo pogled na interesantan period njene karijere.
U vreme kada je Dana Gillespie postala britanski juniorski šampion u skijanju na vodi niko nije ni mogao da nasluti kakav će biti njen životni put. Ubrzo je njeno interesovanje za sportove na vodi splasnulo, a sredinom šezdesetih se zainteresovala za muziku. U nekom od londonskih klubova susrela je srodnu dušu sa kojim će postati doživotni prijatelj. Mlađani David Jones je i sam tražio sopstveno mesto u muzičkom svetu pevajući u grupi Mannish Boys. Zajedno su se glupirali, bili su mladi i neobuzdani, a ubrzo su otkrili da i Dana poseduje muzički talenat.
Uskoro je snimila tri pop singla za PYE. Njen potencijal su prepoznali ljudi iz mnogo moćnije Decce i omogućili su joj da snimi par albuma 1968. godine. Pominje se da su na njima svirali, između ostalih, John Paul Jones i Jimmy Page, znate već iz koje grupe.
Malo kasnije i njen pajtaš David Jones započeće karijeru pod novim imenom – David Bowie.
