Richard Thompson je jedno od imena koja su za sva vremena zakucana na moju virtuelnu listu radnog naslova “a zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”. Dobro de, ko zna šta bi se desilo da zaista slušam tu muziku: možda bi mi i dosadila? U slučaju ovog čoveka, sumnjam da bih dostigao mogućnost da mi dosadi: u karijeri koja traje skoro pedeset godina i skoro sasvim je bez mrlja, sadržaja ima toliko da bi dugo potrajalo i da se presluša i složi, a kamoli da se apsolvira (a imalo bi šta), a tek kamoli da pređe u rutinu.
U slučaju Richarda Thompsona, posebno izazovno je to što je njegov autorski opus veoma slojevit – i to toliko da uvek možete pronaći još nešto što prošli put niste. U svom ličnom odnosu prema toj muzici imam savršen primer za to. Poslušajte pažljivo. Niže ćete naći i transkript teksta, pogledajte i to. Bitno je.
Erdoglija je deo Kragujevca na potezu od Knjaževkog srpskog teatra do Šumarica. Za mnoge, pa i za mene, ona je centar intimnog sveta. Verovatno zbog toga što sam odrastao u njoj i celi svoj život sam pokušavao da joj se vratim. Nije mi pošlo za rukom da se konačo naselim u Erdogliji, ali živim u naselju koje se oslanja na nju pa sam manje-više svakodnevno sa njom u kontaktu. Poznata je po talentovanim i živopisnim likovima o kojima kruže lokalne legende i anegdote, a mnogi od kragujevačkih muzičara su njena deca.
Erdoglija je išarana grafitima i porukama lične prirode koje na duhovit način govore o njenoj svakonevici, a pre neki dan na jednom od zidova pročitah: “Blago vetru, može da duva kada hoće”.
Pre oko tri sata, objavljena je vest da je Greg Lake, prvi glas grupe King Crimson, deo super-trojke Emerson, Lake & Palmer i solista, odlučio da ode na Neko Bolje Mesto posle duge i bolne borbe sa najtežom bolešću.
Ostaće upamćen po fenomenalnom glasu, odličnom sviranju bas gitare i akustične gitare i dobrim idejama koje je umeo da pretoči u muziku koja se lepila za dušu.
Otkako sam upoznao grupu Steely Dan, stavio sam je na pijedestal onih retkih grupa koje mogu na prste jedne ruke da nabrojim po tome da njihove kompletne opuse rado slušam od prve do poslednje pesme u fonografiji. A karakteristično za baš ovu grupu, uvek se zabavljam mentalnom vežbom sastavljanja “konačne kompilacije”. Svestan sam toga da je to nemoguć posao, pošto bi sastav kompilacije (recimo, za jedan CD) zavisio od brojnih faktora, verovatno najpre od trenutnog raspoloženja. Ali nemam ozbiljne namere, a zabava je zagarantovana, pa se vrtim sa tom igrom već dvadesetak godina.
Nisam baš vodio evidenciju, ali sam primetio da jednu pesmu ne propuštam ama baš nikad.
I da karikiram Zoću Peacocka: ponekad ne možeš da se oparaš banalnih tema u baladama. Ona ga napustila, on je u bedaku, napio bi se ali nema čime, sećanja ga guše, pevao bi blues, ali ta slika je toliko lepa i taj miris za njom ostaje da sad nema kud. Kao pubertetlije.
Eto. Od te patetike nisu bili pelcovani ni najveći bendovi svog vremena.
Ako pođemo od toga da je ljubav pozitivna emocija koja nam daje osećaj privrženosti nekoj drugoj osobi, vrlo brzo ćemo da utvrdimo da ona nije nešto što se samo desi i nastavlja da traje. Da bi sve bilo kako treba, potrebno je da se i mi i partner maksimalno trudimo kako bi se osećanje zadovoljstva što više produžilo. A ako smo dovoljno uporni i prihvatamo sitnice koje nam smetaju kod druge strane, možda nam se desi i sreća – taj divni osećaj ispunjenosti kada stvaramo i imamo nešto što nam je važno.
U stvarnosti, zbog različitosti ciljeva partnera u njihovom odnosu, često propuštamo priliku da zaista volimo i budemo srećni.
Pesma “Love and Hapiness” je pokušaj Ala Greena da nam pomogne da dostignemo taj ideal koji, skriven, postoji u svakome od nas ili da nas probudi i podstakne kako bismo postali svesni njegovog prisustva. Zbog toga nije ni čudo što je mnogo godina posle njenog nastanka još uvek aktuelna. I uvek će biti.
Poštovaoci ovoga pevača dobro znaju da Green nije bio samo sjajan izvođač, već i kompletan autor koji je hitove sipao iz rukava tokom sedamdesetih. Praktično,bio je jedan od onih retkih soul/funk/gospel majstora koji su visoko nosili svoju zastavu sve dok ih disko muzika nije pregazila, a niz njegovih albuma Gets Next to You (1971), Let’s Stay Together (1972), I’m Still in Love with You(1972) i Call Me (1973) teško je uporediti sa bilo čim u popularnoj muzici – sadržali su toliku količinu romantike od koje se nije moglo pobeći.
Ako imate bilo kakvu nedoumicu kako da dostignete ideal iz naslova, možda nije loše da krenete od nekog od pomenutih albuma i u malim koracima pomerite svoj život napred. Pesme na njima provereno “rade”, a partner će vam biti zahvalan.
Naslov je odavno bubnjao u nekoj zečijoj rupi ove moje lude glave. A kako je od naslova krenulo, metodom “mačka ti se šetala po krovu štale” sam došao i do savršene zvučne podloge te fraze. Nehotice ili ne, vraćam se jednom fenomenu koji ću pokušati da dekomponujem kako bih ga bolje razumeo. Ali, prvo da krenem od skraćenice.
U nameri da pojam za vas podržim linkom, potražio sam vezu “define:AOR“, već znajući za značenje… Ček’ malo, šta je sad ovo? Tek na trećem linku sam pronašao značenje koje sam tražio, inače kontekst koji me zanima najpre skreće na frazu album oriented rock. Ne, ne… Sačekaj malo, nisam hteo o tome.
Danas vam skrećem pažnju na pojavu u savremenoj muzici koja se rodila, razvila i doživela svoj vrhunac sedamdesetih godina dvadesetog veka. Iako je pretekla do danas, drugačije se danas tumači, a vremenom je postala omiljeni cilj za napad jedne vrste poznavalaca rock muzike i skrivena perverzija druge grupe slušalaca.
Elem, adult oriented rock. Postoji jedna i samo jedna grupa na koju smete najpre da pomislite kada se pomene ta fraza.
Kada god dođem u porodičnu posetu Grbićima prvo se, nimalo domaćinski, natežemo oko jedne stvari – koliko dugo ćemo da budemo njihovi gosti. Moj početni plan da kod njih provedemo samo vikend ubrzo padne u vodu, a nove tehnologije mi odavno dozvoljavaju da ne budem fizički prisutan na radnom mestu, što je njima jedan od najjačih argumenata da što duže ostanem.
Tek kada padne preliminarni dogovor, nasipamo drugu čašicu, pa gde se zaustavimo…
O ‘rani da ne pričam. Već znate da se s druge strane Save i Dunava oduvek dobro jelo, a delić svih tih đakonija koje se nađu na njihovoj trpezi može da se vidi na kraju svakog nedeljnog Utovara. Pa ti izdrži…
Nešto od tih gastronomskih bahanalija ostalo je zabeleženo na fotografijama. U folderu “Dan za kotlić” nalazi se svedočanstvo o kulinarskom umeću kuma Buleta i posledicama konzumiranja finalnog proizvoda – nisu mi pomogle ni dve popijene flaše kisele vode kako bih probavni trakt doveo u red.
Da ne zaboravim, na meniju je bio stew, gulaš/paprikaš koji se, sa malim varijacijama, sprema u kuhinjama skoro svih naroda širom sveta.
– * –
U martu 1971. godine, američki virtouz na saksofonu King Curtis je održao tri koncerta u čuvenoj dvorani Fillmore West. Deo te raspojasane atmosfere odlično je uhvaćen na albumu Live in Fillmore West (1971), za koji posvećenici tvrde da je esencijalno slušanje ako želite da uhvatite duh soula/funka s početka sedamdesetih. Magiju na sceni stvara ne samo prisustvo Kinga Curtisa, koji je vrhunski muzičar i zabavljač, već prateći muzičari koji “jedu” svoje instrumente – The Memphis Horns, Cornell Dupree (gitara), Bernard Purdie (bubnjevi), Billy Preston (klavijature) i još veliki broj studijskih asova iz Atlantica.
Uvodna i odjavna nimera na ovim koncertima je “Memfis Soul Stew“, što je Curtisova pošalica uz koju najavljuje i odjavljuje muzičare u fazonu recitovanja ponude u nekom restoranu. Ili, bolje reći, to je recept kako da se spremi jelo koje prija dodavanjem različitih sirovina i začina (instrumenata).
Don’t forget to keep your head warm
Twinkle twinkle, Uncle Floyd
Watching all the world and war-torn
How I wonder where you are
Ne znam kakav stav vi imate prema toj temi, ali ja ne prestajem da razmišljam o umetnosti tog čoveka. I kako vreme prolazi, njegova muzika sve lakše probija u srž. Ponekad me poneki ton zaboli. Ali ne opirem se. Ne mogu da se opirem ovakvoj muzici. Ne mogu da se opirem saznanju da sam skoro sve od njega najzad razumeo, mada ponekad sa velikim zakašnjenjem.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje… Neka čuje ko misli da može.
Verujem da smo svi mi koliko nas ima kolektivni zarobljenici straha kojim nas svakodnevno zasipaju mediji. To je osećanje koje nas parališe bez obzira što nije povezano za stvarnom opasnošću i javlja se u mnogim oblicima koji se, itekako, odražavaju na naše živote. Uvek se odnosi na nešto što bi se moglo desiti, a ne na ono što nam se stvarno dešava. Zbog toga je podgrevanje straha zgodna stvar za manipulaciju ljudima – problemi koji se dešavaju u sadašnjosti, realnom životu, svakodnevno se manje-više uspešno rešavaju, pa nam samo ostaje da pokušamo da se izborimo sa strahovima koji su iracionalni.
Kako se uhvatiti u koštac sa nečim što, u stvari, ne postoji?
Poštovaoci ovoga pevača dobro znaju da Green nije bio samo sjajan izvođač, već i kompletan autor koji je hitove sipao iz rukava tokom sedamdesetih. Praktično,bio je jedan od onih retkih soul/funk/gospel majstora koji su visoko nosili svoju zastavu sve dok ih disko muzika nije pregazila, a niz njegovih albuma 
Samo mesec dana kasnije, ista ekipa je nastupila na seriji koncerata sa jednim pojačanjem – pridružila im se 
