Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre nekoliko godina, niotkuda se pojavila norveška grupa Madrugada. Njihova pesma “Majesty” se dosta vrtela u lokalu, a mnogi moji prijatelji bili su skloni da grupu uzdižu u nebesa. Očigledno je da se nisu potrudili da ih malo detaljnije poslušaju. Da su to uradili, lako bi utvrdili da im barem polovina repertoara i nije neka i da slušanje njihovih albuma lako pređe u dosadu.
Jedino čemu se ništa ne može prigovoriti je glas njihovog pevača Siverta Høyema.
Danas je 83. rođendan Johna Mayalla, jedne od najznačajnijih figura kada je reč o razvoju bluesa i, uopšte, popularne muzike u Engleskoj. A s obzirom na to što je usledilo u tokovima te besprekorne, preko pola veka duge karijere, ni s one strane bare nisu znali šta ih je snašlo kada je u muziku delte kanula kap engleske aristokratije.
Dobro zdravlje, Maestro!
Do pre nekoliko godina sam često posezao za kompilacijama koje sam namenski pravio za podizanje raspoloženja jer poslu nikada nije bilo kraja. Moja fizička isrpljenost je bila više nego očita, pa nije bilo zgoreg da se s vremena na vreme upumpa malo adrenalina u umorno telo. U međuvremenu, sve se promenilo. Naši životi u stvarnom i virtuelnom svetu su se toliko ubrzali da nam je često potreban sedativ. Kako nisam sklon tabletama, pri ruci su mi neki od diskova na koje mogu da se pouzdano oslonim jer na mene deluju umirujuće.
Jedan od njih je Voice (2004).
Nezavisna diskografska kuća 4AD, još od svoga osnivanja početkom osamdesetih, bila je poznata po tome što je pod svoje okrilje uzimala izvođače koji se nisu uklapali u uobičajenu muzičku matricu. Iako većina njenih štićenika nije imala velike i zapažene uspehe, kompanija je vremenom stekla reputaciju ozbiljne kuće koja ne pravi kompromise kada je reč o kvalitetu izdanja.
Pa šta košta da košta.
Možete mi verovati ili ne, meni je svejedno, ali još uvek pamtim koliko snažno sam se naježio kad sam prvi put čuo ovu pesmu. A danas, mada retko posegnem za njom, često mi se vrati taj žmarac uz kičmu. To može da znači samo jedno.
Da mi ova pesma znači mnogo i da će tako ostati doveka.
Nastavite sa čitanjem… “Slobodan. Kao ptica. Ili već nekako… Antologija.”
Moja iskustva sa grčkom pop/rock muzikom su počela i završila se sa grupom Aphordite’s Child. Onih 5-6 njihovih antologijskih pesama i danas slušam, internacionalna karijera Demisa Russosa me nikada nije zanimala jer se odlaskom u Pariz pretvorio u klasičnog pevača šlagera, a Vangelis se pokazao čudesnim muzičarem u svakom pogledu – postao je, vremenom, kategorija za sebe.
Sve to se dešavalo na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete.
Napomena broj 1: ne brkati sa istoimenom pesmom Roya Orbinsona, koja će svakako doći na red ovde kad-tad. Napomena broj 2: ovaj boogie je toliko vreo da je Kralj morao šeširom da hladi žice na gitari svog mlađahnog kolege.
Pošteno je reći na samom početku: ako želimo da budemo precizni i temeljni, tada se današnja pesma ne uklapa u potpunosti u serijal tekstova o pesmama koje nisu proslavile svog autora, nego nekog drugog. Jer, današnja pesma je postala slavna u izvedbama dvojice blues gitarista koji su, inače, već imali svoj udeo slave u karijerama u času kad su ih snimili.
Poslušajte. I to glasno, jer kad god neko tiho sluša ovakvu muziku, jedan beli medved umre od tuge.
Uzgredna beleška: sudbina je kučka. Dugo sam mislio da je ovaj dasa autor pesme. Da nisam krenuo da proveravam fakte o pesmi radi pisanja o njoj, to bih i danas mislio!
Ako je Eric Clapton u jednom trenutku bio gitaristički Bog, u drugom talasu britanske bluz scene koji je naišao krajem šezdesetih pojavilo se još nekoliko kandidata koji su konkurisali za to mesto. Peter Green, koji je nasledio Claptona u jednoj od postava Bluesbreakersa Johna Mayala, bio je jedan od najozbiljnijih. Škola koju su prošli mnogi vrhunski i značajni muzičari sa Ostrva kod Mayala je bila važna, ali je Green imao nešto drugo na umu.
Napuštajući Bluesbreakerse, Green je sa sobom povukao i tadašnjeg basistu Johna McVieja da bi osnovao novu grupu.
Dok čitam knjigu o tome kako je grupa danas velikih muzičara pokorila Nashville početkom sedamdesetih i kroz šta su prolazili u svojoj borbi sa muzičkom birokratijom, u drugom planu mi se vrti program jedne internetske radio stanice. Moje uši reaguju samo na ono što se njima dopada i u jednom trenutku shvatam da više ne čitam, već slušam pesmu koja se lenjo razvija.
Pokušavam da razaznam stihove i ništa mi nije jasano. Čini mi se da su samo nabacani bez ikakvog reda i značenja.
DJ odjavljuje pesmu i kaže da je pevala grupa Hey Rosetta!. Prvi put čujem to ime…
Misao na misao, asocijaciju na asocijaciju, da čovek ne poveruje kako je lako zatvoriti krug. Ispričaću vam o čemu je reč, samo da pustim jednu staru stvar, da je se setite i da je opet čujete, možda posle dugog vremena, kao u mom slučaju.
A sad, da vam polako ispričam kako je počelo i završilo se mišlju o čoveku koji je na muzičkoj lepezi na suprotnom kraju svemira.
Nastavite sa čitanjem… “Sedamdesetih je bilo lako biti čarobnjak”
