Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.
Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. 
A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.
A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?
Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”
Ama, kad sam već pomenuo savest, da pomenem i svoja duga iskustva sa poštarima… Progoni me čvrst utisak da moj poštar ima nekakav problem sa pošiljkama u zlatnom najlonu. Sistematski oštećuje sve primerke svih časopisa koji mi dolaze na kućnu adresu. National Geographic uspešno presavije popreko (na stranu što uopšte ne mora da ga presavija), a onda ga zabije u procep kapije i pritom ga pocepa i prelomi ris. Zbog toga sam prestao da se pretplaćujem na dva časopisa koji stignu celi od Londona do Kikinde, a onda ih kreten ošteti pred mojom kapijom. Pa sad ti objasni volusini da si platio ne baš simboličnih 300 € za dva puta dvanaest izdanja i da očekuješ da ne budu cepani od strane onih koji su zaduženi da ih isporuče u valjanom stanju.