(Isečak)
Šta je bilo posle – od restorana do bifea i od bifea do voza – ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takođe, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.
…
– A šta si, Venjička, šta si sve kupio? Strašno nas interesuje!
– Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću vam nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske po dve rublje i šezdeset dve svaka, svega pet i dvadeset četiri. Dalje: dve četvrtine ruske po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da – crveno jako, po rublju i trideset sedam.
Da-da-da, – govorite vi – a sveukupno? Jer to nas strašno interesuje…
– Sad ću vam reći koliko je to ukupno.
– To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopejki – govorim stupajući na peron. Ali, to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.
– Hteo si reći, Venjička, da ne povratiš?
– Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako – sve do devete. A onda, opet prija sendvič.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Bajro je nekoliko puta navukao na tanak led čak i mene. Recimo, kad je negde našao i doneo meni na slušanje, a sebi na kopiranje, originalni CD sa muzikom Richarda Thompsona. Istina, to sam okajao u šesnaestostrukom gambitu navale razne druge muzike koju nikad neću slušati, ali sve mu je bilo oprošteno. Računajući i onaj dan kad je moju kuću počeo da tretira kao kafanu, pa dobio rampu na neodređeno. Dakako, oprost ne podrazumeva amnestiju, mada mu je trebalo neko duže vreme da to shvati.