Dobro de, nije tu samo voda posredi, i tuÅ¡ Äini svoje.
Ovaj obrt na kraju me je potpuno ućutkao. I zato nemam komentar.
Pogledajte. Prenesite dalje.
(Via)
Tag: umetnost
Edgar Alan Po – Gavran (15)
“Zli proroÄe, ne znam pravo, da l’ si ptica ili Ä‘avo,
Da li te je Äavo poslo, il’ te bure izbaciÅ¡e
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sena
U dom ovaj opsednuti, – zaklinjem te, ah, ne ćuti
Reci, reci ima’ l melem jada, Å¡to me izmuÄiÅ¡e?”
ReÄe Gavran: “Nikad viÅ¡e”.
(nastaviće se)
Edgar Alan Po – Gavran (14)
Zrak tad k’o da gušćim stade, na me neki miris pade
K’o da anÄ‘el lakih nogu kadionik Äudni njiÅ¡e.
“Ludo”, viknuh, “to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, Å¡to te tako izmuÄiÅ¡e.
Pij taj nektar da u srcu zaborav Lenoru zbriÅ¡e.”
RaÄe Gavran: “Nikad viÅ¡e”.
(nastaviće se)
Edgar Alan Po – Gavran (13)
Sedih tražeć smis’o toga, ne govoreći ni sloga
Ptici, Äije žarke oÄi moju duÅ¡u rasplamtiÅ¡e;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, po kom svetlo senke piše,
Naslonit se na taj baršun, po kom svetlo senke piše,
Ona neće nikad više.
(nastaviće se)
Edgar Alan Po – Gavran (12)
Al’ taj stvor u crnom plaÅ¡tu, joÅ¡ mi u smeh goni maÅ¡tu,
Ja naslonjaÄ tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiÅ¡e
Na baršun mi glava klonu, te misao sabrah onu,
Tu misao tužnu, bolnu; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: “Nikad viÅ¡e”.
(nastaviće se)
Edgar Alan Po – Gavran (11)
Dok ja stajah joÅ¡ zateÄen na odgovor spremno reÄen,
“Nema sumnje,” rekoh, “ta je riÄ tek trica, niÅ¡ta viÅ¡e
Od nesrećnog gazde Äuta, kojega je sudba kruta
Pratila duž zloga puta, dok mu sve se pesme sliše
U tužaljke puste nade, pod teretom što se zbiše,
Od ‘nikada-nikad viÅ¡e'”.
(nastaviće se)
ViolonÄelo u slojevima
ViolonÄelo je fascinantan instrument već samim tim Å¡to ima fantastiÄna dinamiÄka svojstva – o tonskom opsegu da i ne govorimo.
Avangardna umetnica Zoe Keating koristi svoje violonÄelo uz malo aktivne tehnologije: koristeći pedalu kojom hvata sekvence taktova, ona neprekidno gradi slojeve dok stari izmiÄu. PosluÅ¡ajte ovo pažljivo.
Nemam komentar. OpÄinjen sam.
Edgar Alan Po – Gavran (10)
Ali Gavran sedi tamo i govori jedno samo,
K’o da duÅ¡a mu i srce u tu jednu reÄ se sliÅ¡e.
To je sve Å¡to on mi reÄe – dalje krila ne pokreće,
Dok moj Å¡apat mir preseÄe: “Svi me druzi ostaviÅ¡e,
Otići će i on kao nade Å¡to me ostaviÅ¡e”.
Tad će Gavran “Nikad viÅ¡e”.
(nastaviće se)
Edgar Alan Po – Gavran (9)
ZaÄudih se tome mnogo, Å¡to je jasno zborit mogo,
Premda te nejasne reÄi malo toga razjasniÅ¡e.
Ali priznat’ mora svako da ne dogaÄ‘a se lako,
Da živ Äovek gleda tako, pticu Å¡to se nad njim njiÅ¡e,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom “Nikad viÅ¡e”.
(nastaviće se)
Edgar Alan Po – Gavran (8)
Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu
TeÅ¡kim, mrkim dostojanstvom, kojim Äitav lik mu diÅ¡e.
“Al’ ti kresta jadno visi”, rekoh, “kukavica nisi,
StraÅ¡ni, mraÄni Gavran ti si, Å¡to sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?”
ReÄe Gavran: “Nikad viÅ¡e”.
(nastaviće se)
