Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ah, da, još se sećam jasno, u decembru beše kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu piše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od devojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.
(nastaviće se)
Neću puno da vam pričam. Samo da vas podsetim da je i muzika integralni deo TED konferencija. Jer, najzad, dobra muzika je oblik ideje vredne širenja.
Poslušajte ovo izvođenje muzike, a posebno ispratite cirkus koji počinje, otprilike, posle šesnaest i po minuta. Ako se ne naježite barem jednom na ono što sledi, to znači ili da ste gluvi kao top ili da ste izgubili sve emocije. A ako vam grunu suze dok budete slušali tu improvizaciju, nemojte se začuditi: Jennifer Lin ima u sebi crtu božanskog dara da dotiče druge muzikom koju stvara.
C, G, H, A, E… Da, znam šta kažu na snimku: ali mi umesto engleskog B kažemo nemačko H.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Nego… Izvinjavam se na nasrtljivom nametanju činjenica: možda ne bi bilo loše da na vreme ukapirate (jer ja nisam) da je Jennifer Lin u vreme snimanja ovog nastupa imala samo 14 godina. Da, slovima: četrnaest. U Yamahinom akademskom programu za mlade je otkad je imala četiri godine života…
Sad možete slobodno da pustite ceo nastup ispočetka ili bar deo od 17:30. Ama, gledajte i slušajte sve: ova 24 minuta su vrednija od 24 sata gledanja televizije (u slučaju Pinka i Prve: 24 dana).
Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, neko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao – zakucao tiho – tiše –
“To je putnik” ja promrmljah, “koji beži ispred kiše”,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Čisto da najavim, pa da ne moram posle da objašnjavam.
Svake večeri u 23:59, počev od večeras pa ukupno osamnaest večeri zaredom, čitaćete narativnu pesmu “Gavran” Edgara Alana Poa na stranicama Suštine pasijansa.
Čudna mi čuda, reći ćete, kao da osamnaest strofa ne može da se strpa u jedan post. Naravno da može. Ali, da li biste vi tada pročitali pesmu? Priznajte: ne biste. Pretrčali biste prvu strofu i, eventualno, drugu, skrolovali biste do osme strofe, pa kad ugledate “Nikad više” prvi put, zadovoljili biste se time.
Neću da prepuštam to delo takvoj žurbi. A onako uzgred, kroz digresiju, želim da vas podsetim da vam žurba u životu neće doneti ništa osim neke bolesti, daleko bilo.
Drugi razlog za deljenje u osamnaest postova: pronašao sam neverovatne grafike Gistava Dorea koje su 1884. godine objavljene kao ilustracije čuvene pesme (sam Dore nje doživeo tu premijeru). Naslovnu stranu i vinjetu vidite u ovom prilogu (klikni za punu veličinu). Kad bih sve ugurao u jedan post, nastao bi metež. A te grafike zbilja zaslužuju pažnju.
Treći razlog je možda najvažniji: hoću da vas navedem da pročitate “Gavrana” prvi put ako niste, još jedanput ako jeste, a u svakom slučaju da apsolvirate delo natenane.
Istina, različiti su prevodi u opticaju, a jezik kojim Po piše danas nije lak za razumevanje ni u originalu. Da ne bih poticao sumnju u izvor, priznaću vam da sam se drznuo da “ispeglam” prevod koji sam našao na netu. Proveo sam dobrih nedelju dana razmišljajući o tome kako da izvedem neke figure; izvesno, neću se ponovo upuštati u ovakve avanture, jer prevođenje poezije je posao za nekog ko je ravan autoru u veštini sricanja stihova…
Ali ću vam dati i originalne stihove na polzu, pa radite sa njima šta znate i umete.
Ima još razloga za pokretanje ovog projekta, ali oni su zapisani negde između redova Suštine pasijansa.
Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.
U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.
Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.
Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.
Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.
Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.
To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.
(Via)
Malo poetike na samoj granici kiča.
Pomoći će da više cenite prave vrednosti.
Vi prepoznajete prave vernosti, zar ne?… Sve izbegavam da vam ispričam šta mi se desilo pre koji dan…
Danas je devedeseti rođendan velikog maga animacije i u to ime Google je postavio prikladni animirani doodle.
Art Clokey (1921 – 2010) je jedan od pionira filmske animacije u prostoru. Smatra se rodonačelnikom animacije gline, što je jedan od najtežih oblika u animiranom filmu. Imate li bar načelnu ideju koliko je rada trebalo da bi bio napravljen film poput remek-dela “Gumbasia”? Ja nemam. Pogledajte prvi rad Arta Klokija:
Pade mi na pamet: kad sam ja bio klinac, nedeljom ujutru sam mogao da biram da li ću da idem u bioskop ili ću da gledam neki dugometražni crtać na televiziji. Ah, slatko detinjstvo.
Danas: surogat nedeljnog prepodneva za vas, jedan solidni film iz Diznijeve produkcije.
Eto, sad znamo kako je Bendžamin Franklin smislio sve ono.
Ponekad je surova, ponekad intrigantna. Uglavnom zbunjuje, a često nadahnjuje. Kad se poigrava sa nama, ne primećujemo dok ne bude prekasno. Uglavnom, umetnost je takva da nas ne ostavlja ravnodušnim.
Da li ste ikada razmišljali o tome šta je golo, a šta ogoljeno? Šta je atribut čoveka u onoj srži koja ga čini onim što jeste? Jesmo li opredeljeni da budemo goli, ali smo nasilno obučeni? Ili smo odlučili da budemo obučeni, pa smo ponekad tako bespomoćno ogoljeni?
Ovaj umetnički performans ne odgovara ni na jedno od tih pitanja. Naprotiv: pitanja se samo umnožavaju i nemamo kud nego da smislimo način da na barem neka od njih odgovorimo. Kad i kako, ne pitajte mene: zbunjen sam koliko i vi, verovatno.
Glas, pokret, oblik, boja. Muzika. Ideja. Sloboda.
Potražite više informacija o projektu Tableau Vivant of the Delirium Constructions. Elem, još ćete čuti o njemu. O, tek počinje. Multimedijalna umetnost nikad više neće biti ono što je nekad bila. Ovo je trijumfalno.
– * –
Ah, da… Mala uzgredna beleška: dok budete ovo gledali, prisetite se šta doslovno znači reč “konspiracija”: zajedničko disanje, disanje kao jedan.
(Via)
Jedan klasični crtać iz serijala “The Bugs Bunny Show“. Ali, najpre špica.
E, tako… A onda, zna se: Elmer Davež se bori protiv mrava.
I onda šest minuta reklama, pa minut onog sata (da podesimo i mi svoje satove po kućama), pa dnevnik koji izvesti šta su novo smislili Drugovi Tamo Gore.