Jul! Drugo poluvreme godine! Pa kad pre, suncetižareno! Prebrzo je! Ama, je l’ može to malo lakše?…
Ako sam se ikad nečeg plašio, to je izgubljeno vreme. Osećanje je nelogično, jer za gubitak vremena mi niko drugi nije kriv nego ja sam; i često gubim vreme ovim ili onim glupostima, a nije da ne bih imao čime pametnim da ga popunim.
Vrzino kolo dangube koje stvaram sebi samom dobar mi je podsetnik da posmatram druge ljude oko sebe. Primećujem one koji beže od nečega što ih ne goni, ima onih koji se bave tuđim životima zato što nemaju svoj, a tu si negde i oni koji su skloni da pretaču iz šupljeg u prazno i to nazivaju delatnošću, pa čak i važnim poduhvatima. Ali, svi zajedno, onoliko koliko ih ima, manjina su u odnosu na stado.
Stado čini većina. To su blejači u odnosu stvarnost. Oni čije se sudbine očitavaju na ponuđenim TV programima. Oni čiji se nedostatak ideja očitava u praznim bibliotekama i punim kafićima. Oni kojih je toliko da ne bi mogli da se potrpaju u voz, ali čiji zbir mentalnog kapaciteta ne bi ni vrapca uplašio.
Onda uhvatim sebe da se obratim ponekom iz stada, pa mi se to lupi o glavu, pa se onda podsetim da sam napravio pun krug dangube, jer ništa novo nisam naučio.
automobili, sve termoelektrane i svi drugi izvori atmosferskog zagađenja. Klimatska promena koja sledi je posledica neumitnog ciklusa. A naše ponašanje koje inicira zagađenje samo pospešuje taj proces i ubrzava ga za neki slabašni procenat.
Mada, pošteno govoreći, upadam u oksimoron. Pazi: ako je politika veština mogućeg, a definitivno postoji veština mogućeg izbegavanja politike, onda… Čekaj malo, ispočetka: politika je veština mogućeg, vešto je, može biti, izbeći politič… Ne, ponovo… Veština je moguća politika, te je moguće politički izbegavati mogućnosti, onda nema druge nego da nastavimo po starom.
Utovar nedeljom na Suštini pasijansa nije toliko profinjen. Ako li samo nabrojim izvore, ispašće to takvo zamešateljstvo da će se cenjeno čitalište razbežati glavom bez obzira. Ali nije to problem: problem je u onoj nekolicini koja misli da se utovar nedeljom pakuje kao zabavno štivo.
Veliki stručnjak za medije
Kako su samo uporni. Ubiše se objašnjavajući kako je ovo lošije od onoga, a ono bi bilo bolje od ovoga. Kada bi se to pokazalo kao tačno, to bi značilo da nije tačno sve ono čemu su mnogi od nas bili svedoci. U svojoj uvređenosti zbog poraza, kompromituju se čak i oni koji su do juče bili neka od najčasnijih lica demokratije. Jedan je čak uporedio pobedu ovog, kako se zove, sa pobedom Adolfa Hitlera 1933. godine. Pa kad je već tako, zašto nije uporedio poraženog sa Alfonsom Kaponeom? Verovatno zato što se stidi svog pulena.
Nađite komad suvog hleba, isecite ga na kockice i pustite da se još prosuši. Možete čak da ga dosušite u rerni, ako imate struje. Posle stavite malo vode na vatru, posolite i dodajte kocku putera… hm, kocku margarina… ama, kašičicu masti. Kad provri, dodajte malo mleka, ubacite hleb toliko da ogrezne i sačekajte da opet provri. Dodajte malo švapskog sira koji ste napravili od pokvarenog mleka. ako niko ne gleda, dodajte i malo skorupa sa mleka koje se još nije pokvarilo. Ili kiselog mleka.
Mada, šta su bre toliko naspeli sa tim dipomama. Zna se sistem: odeš i kupiš ako imaš para. Kao da je znanje išta vredno i kao da je diploma važna. Samo se prozivaju “daj diplomu, daj diplomu” umesto da jedni drugima traže overeno mišljenje sudskog veštaka za kliničku psihijatriju o podobnosti za vođenje vlasti i rukovanje državnim resursima.