Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Priznajem, današnja numera je odabrana zbog spota, bez obzira na to što mi je i inače veoma draga. Dakle, otvorite kao HD snimak u režimu punog ekrana, zavalite se i obratite pažnju na svetionik.
Istina, ovo je više muzika za veče nego za popodne. Srećom, kasnim dva sata, pa nije neka greška… 
Da podsetim: juče je bilo 123 godine od rođenja Čarlija Čaplina, prve superzvezde u istoriji kinematografije. Zato se cele ove nedelje bavimo podsećanjem na tog velikog umetnika.
Za danas, legendarna scena iz filma “Zlatna groznica”.
Za sva vremena.
Ipak jedna iz Mokrina u nedelju…
Kada se prođe kroz celu privremenu pešačku zonu u Mokrinu, što je do kraja bloka od centra sela, na dvema banderama na levoj strani se mogu videti gnezda sa rodama. Slikao sam ih, iako sam se prilično patio sa jednoličnim i za fotografiju neprijateljskim nebom kao pozadinom. Uspeo sam da uhvatim ljubavnu igru para:
Kad pomenemo Čarlija Čaplina, svi se setimo lika skitnice, jednog od najupečatljivijih arhetipa u istoriji filma. No, mnogi ne znaju da je Čaplin veoma intenzivno komponovao muziku za svoje filmove i da je pritom napisao i neka vanvremenska dela, poput pesme koju slušamo danas.
Pomalo je groteskno to što slušamo baš nesrećnu Džudi Garland u izvedbi ove pesme. Baš je njoj trebalo više smeha, a manje alkohola…
Danas je 123 godine od rođenja Čarlija Čaplina, prve megazvezde u istoriji kinematografije. U to ime, cele ove nedelje ćemo se baviti prisećanjem na delo tog glumca, producenta i reditelja nekih dela koja zavređuju bolju pažnju nego što im pridajemo.
Počećemo sa insertom iz filma “Moderna vremena“.
Da, znam da ste najpre pomislili na ovu scenu. Ja pak mislim da je scena koju sam postavio važnija.
“Pa šta ako pada kiša”, reče Jasna u subotu popodne, “nije valjda da ne možeš da fotografišeš po kiši?” Ne mogu, ne da mi se bez zaštite. Preskupa je to igračka da je iznosim na kišu.
I tako, propade mi prethodnog dana sesija kojoj sam se nadao, da ne kažem da sam je planirao poslednjih nedelju dana. Ama, izvešću tu šetnju periferijom ovih dana, pa šta god bilo, ama neka i kiša. A Vaskrs, dan za dembelisanje – fotke iz Mokrina su odveć trivijalne da bih ih birao za projekat “jedna na dan”. I tako, eto prilike da se pozabavim fotkama iz šteka. Jedna takva beše zamišljena još odavno, kad sam spazio mogućnost te kompozicije:
Za danas biram jedan od najsvetlijih komada u istoriji pisane muzike: četvrti stav Devete simfonije Ludviga van Betovena, op. 125. To je finale, čiji integralni deo je čuvena Oda radosti. A izvedba… Ovako nešto se ne dešava svaki dan. Nismo ni znali da se u Japanu dešavalo i ranije: hor je sastavljen od deset hiljada pevača. Ovoga puta, na koncertu održanom 29. decembra 2011, sa izuzetnom posvetom postradalima u zemljotresu i cunamiju u martu 2011.
Spektakularno. Ali reči su beznačajne. Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Svima koji slave ili makar obeležavaju pravoslavni Vaskrs, Suština pasijansa želi prijatan dan u krugu porodice.
Hajde, ako pročitate ovo, pošaljite mi pre ponoći svoju fotku korpe sa uskršnjim jajima; adresa za slanje je drgrba AT drgrba TAČKA info. Bude li barem deset pošiljalaca, napraviću galeriju na Suštini pasijansa.
Eto, desilo se.
Dvoje ludaka se za sedam dana učlanilo u sedam političkih partija. Prilikom učlanjenja, podnosili su esej kojim su izražavali svoje misli, stremljenja i nade. To je učinilo da gotovo odmah po učlanjenju budu promovisani u razne komisije i kadrovske liste.
Ah, da: prilikom podnošenja tog eseja, prećutali su da je to potpuna parafraza Gebelsovog manifesta o propagandi iz 1928. godine.
Iz iskustva je nastao dramski projekat “Oni žive”, a dalje ćemo otkrivati na blogu koji pokazuje neke druge detalje tog performansa održanog prošle nedelje u Domu omladine u Beogradu.
RMS Titanic je potonuo 15. aprila 1912, oko 2:20 po ponoći po lokalnom vremenu. Pogledajte ovu animaciju; navodno, to je najsavršenija rekonstrukcija do sada.
Šta vredi i to, mnogo života je izgubljeno. Neće biti zaboravljeno, jer je odveć atraktivno: ljudi su fasciniran ikatastrofama, dok god mogu da ih konzumiraju kao predmet zabave; to je dokaz o prevlasti dekadentnih navika. Štaviše, mnogo je onih koji misle da je potonuće Titanika pomorska katastrofa sa najviše žrtava, što nije slučaj. Teško je stavljati mnogo smrti na kantar, ali ostaje činjenica da fama oko Titanika ostaje najveći hajp o nekoj mirnodopskoj katastrofi modernog doba.
Zna se tradicija subotom uveče uoči Vaskrsa. Već godinama, to je foto-sesija Jasnine primenjene umetnosti.
A kao da imam šta veliko da pričam. Subotom uveče ispucam “jedan film” i nađem onu fotku koja mi odgovara u tom trenutku. Za ovaj Vaskrs, evo odabrane:
