Month: June 2012

Danas želim da vas podsetim na to da je šezdesetih bilo mnogo muzike koju je zbog trivijalne produkcije bilo teško prepoznati kao izuzetnu… Šta ćete, nije svako imao Džordža Martina na čiviluku… Grupa The Zombies je nešto najbliže akademskom poimanju pop muzike; tako je to kad imaš previše muzičkog obrazovanja. Znam da znate ovaj pesmičuljak, nego neka vam ne bude teško da ovog puta raščlanite to što slušate.

Znate li koje te 1964. godine sklapao ovakvu muziku u Engleskoj? Niko osim Zombiesa. Malo kasnije su se pojavili neki koji su pobegli iz skiffle muzike, pa su skontali da nije sramota uložiti znanje u popularnu muziku… Ali da se zna ko je odškrinuo vrata. A da vas danas neko pita da li znate ko su Colin Bluntstone i Rod Argent, šta biste mu rekli?

Danas za vas biram neobičnu verziju velike pesme koju je grupa Supremes donela kroz Motown… Negde polovinom šezdesetih, na istočnoj obali SAD pojavila se grupa koju kao da je poplava izbacila… Nikad nisam mogao da ukapiram kako je taj vid psihodelije mogao da se rodi na Long Ajlendu, a ne u Engleskoj (ili bar u Kaliforniji), ali ne mari: Vanilla Fudge je grupa koja je uticala na moje muzičko sazrevanje pre nego, recimo, kanteberijska scena, jednom kad sam došao do pretraživanja po hemijski indukovanom poimanju rock’n’rolla.

Uzgred, upamtite vezu: ritam sekciju ove grupe sačinjavaju basista Tim Bogert i bubnjar Carmine Appice, koji su po raspadu grupe Vanilla Fudge napravili trio sa izvesnim automehaničarem iz Engleske…

Čeprkaću još po ovom području muzike. Nema vam spasa.

Danas slušamo jednu od onih magičnih akustičnih numera iz opusa najveće prangije u istoriji muzike (posle Vagnera). Ako vam kažem da je moj omiljeni album Led Zeppelina treći, onaj na kome dominira akustika, razumećete i zašto volim ovu numeru. Istina, ona je otpala sa trećeg i završila na četvrtom albumu, ali ne mari.

Magija.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.