Danas sluÅ¡amo muziku sa identitetom. Izvinite, moram to da naglasim, jer reÄ je o modernoj autorki, osobi koja je svoje veliko znanje stavila u službu scenske umetnosti koja je meÄ‘u većinom kvalifikovana kao zabava. Dragi moji: Tori Amos.
Sva je istina da tokom godina nisam obratio dovoljno pažnje na ovu Amerikanku. Kada je poÄela osamdesetih u synthpop grupi Y Kant Tori Read, bavio sam se drugim fahovima muzike (Äim bih video kreste na glavama, pobegao bih glavom bez obzira; tako i danas). Kada je ustoliÄila karijeru soliste, nisam se mnogo zanimao za format koji je odabrala – akustiÄni klavir – iako bi do mene ponekad doprle neke vrlo pevljive pesmice Äiji potencijal nisam naÅ¡ao za shodno da prepoznam odmah. Od devojaka za klavirom, pravo da vam velim, mnogo viÅ¡e mi je pasovala Diana Krall, mada ona stvara u nekim drugim, u ovom kontekstu dalekim vodama.
A onda se vratilo, ne znam ni ja kako. Tema je joÅ¡ uvek otvorena i planiram da se pozabavim opusom Tori Amos Äestito. Trinaest solo albuma za dvadeset godina samostalne karijere, to nije malo! Ta žena i te kako zna da napiÅ¡e, aranžira i izvede dobru pesmu koja se baÅ¡ lako prilepi za duÅ¡u. PosluÅ¡ajte, recimo, Silent All These Years, Sweet the Sting, Crucify, fantastiÄnu Crazy… Obratite pažnju i na njenu scensku minijaturu Enjoy the Silence – da, pogodili ste, to je onaj veliki hit grupe Depeche Mode. I Å¡ta da vam kažem, tek je Tori Amos uÄinila da zavolim tu pesmu.
Ozbiljni radovi, sve redom. Dobra muzika, angažovani tekstovi. Vredno pažnje i vremena. PoÄeću od najnovijeg albuma Night of Hunters, objavljenog pre tri meseca. Pa gde stignem.