Vazduh

Somnabulizam, šta li?

Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.

A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.

Tri grane ispod leđa su se fino ukrštale i davale dobru potporu da se čovek izvali, stavi šake ispod glave i pusti misli na otavu.

Jen zamišli scenu iz starih filmova, beše l’ valjda američkih, gde su egipatske vladare predstavljali kako leže na kaučima, raspravljaju o neču jako bitnom, a pored stoje dva-tri roba i granama sa ogromnim lišćem talasaju vazduh. Jen se lagodno nasmeši.

Al’ čovek ne bi bio proklet kad bi mogao da uživao u ovoj situaciji. Misli ga nateraše da se priseti sinoćnih događaja i briga koje ga tište. Briga koje ima od ranije i novih, nastalih baš sinoć tokom i nakon mučnog telefonskog razgovora sa Đurađem Talaševićem, koordinatorom programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala.

“Kako taj čovek ume da me iznervira”, pomisli Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, “To je umetnost. Umetnost.”

Jen se promeškolji u krošnji, pokušavajući da otera te misli. Ispusti još jedan uzdah, ali on kao da je vratio sećanje na sinoćni dogašaj.

“I čudim se sam sebi kako već na takve stvari nisam navikao. I kako sam uopšte uspeo sinoć da zaspim. I kako ne uspevam da oteram te misli ni sad kad sam se probudio? I kako to da sam se ovde probudio?”

Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson se trgnuo i umalo pao s grane. Tek sad je pogledao oko sebe i zbilja utvrdio gde se nalazi.

– Otkud ja ovde!?