Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Metod se zove “šljas”. Najčešće je neuspešan.
Previše ludila, previše umora. Potreba za usporenjem nikad veća. Ali, ne može. Pa ništa, da probam onda onaj metod: aparat u ruke; dok odbrojim do deset, tema mora da se formira; dok opet odbrojim do deset, slika mora da je u aparatu. I to je to.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-37): 6. avgust 2013.”
Pripreme za sutrašnji koncert uobičajeno teku. Problemi su klasični: gde ćemo se i kada naći, hoćemo li se prvo oždrati i podnapiti, kako da mi, momci iz provincije, nabodemo pravi parking u Beogradu… Odavno smo prestali da se nabrijavamo preslušavanjem starih albuma kako bismo bili spremni da aktivno učestvujemo. To smo odavno apsolvirali.
A šta ćemo sa ženama? Neke aktivno učestvuju i retko propuštaju ovakve stvari. Većina, radije, odabere lakše note ili nešto dugo. Znam, teško je živeti sa psihodeličarima, simfoničarima i sličnim muškarcima koji se odazivaju na komplikovane nadimke… 
A šta biva ako je žena muzičarka? Znam i to, probao sam, možda vam i ispričam jednog dana. 
Skoncenrišeš se da uradiš posao i pritom koristiš tehnologije koje su ti date kao tehnička potpora. Nemaš kad da misliš. I dok se ti baviš nečim, tvoja podsvest se bavi nečim sasvim drugim. I onda…
“I onda – šta? I – gotovo!”, što bi rekao drug Raja.
Ali prvo sam morao da tražim dozvolu…
Tako ti je to: mir u kući može da se postigne i sa tri računara na netu i tri para slušalica u tri sobe, pa da vidiš vraga… Komunikacija ide zamalo-pa-preko-skajpa… Eh… I onda ponekad uletim kao kobac u jednu ili drugu sobu, naoružan optičkim nišanom, pa uhvatim poneko iznenađeno lice. I nedavno najzad natrefih onu low key fotku koju sam odavno pokušavao da potrefim.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (2-36): 5. avgust 2013.”
Kako prolazi život, moja mladalačka sklonost ka složenim muzičkim formama sve više lapi. Baš kao i ja. 
Valjda sam se umorio od beskrajnog mozganja i traganja za nekim drugim smislom na mestima na kojima ga možda i nema.
Što reče jednom prilikom Čika Žika, dok smo roštiljali na njegovom ranču u Levču:
Sine, nije Texas ili Arizona, ali je podjednako divlje! Jedemo, pijemo, slušamo grubu muziku od tri akorda i gledamo sa verande zalazak sunca, baš kao na filmu. Ovo je život!
Delim njegovo mišljenje, ali ja do toga, nažalost, još nisam dobacio.
Ako niste videli, da vidite ovo.
I što kažu, istina je: genijalna rešenja su uglavnom jednostavna.
Još jedna ulična iz bliske varoši
Ako je za utehu, naše bivstvovanje po Segedinu nije imalo samo potrošački karakter. Stigli smo malčice i da se prošetamo zonom centra grada. I šetajući tako, upade mi savršen kadar u pogled. Nije bilo druge nego da ga šljasnem.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-35): 4. avgust 2013.”
Nemojte da vas naslov zavara, danas nećemo pominjati osobe od kojih muškarcima klecaju kolena. Iako, sudeći po reakcijama, mnoge čitaoce koji se okupljaju na ovom mestu baš to zanima. Omiljeni sport na ovim balkanskim prostorima – virenje kroz tarabu.
Što, u suštini, nekada i nije loše. Tako sam i ja, nekada davno, virnuo u fonoteku Baneta.
Iako smo bili školski drugovi, on je imao čudan muzički ukus. Sve i svašta, ponajviše ezoteričnih naslova za koje niko živi nikada nije čuo. Takva je bila i muzika sa tih ploča: neobična, misaona i teško svarljiva. Tražio sam nešto da čujem što mi neće isprati mozak nego dodirnuti dušu i…
… naišao na ploču čiji je omot, svojom jednostavnošću, sugerisao da muzika ne pripada Banetovom hermetičkom muzičkom krugu.
